Три живота краљевог споменика

Требиње – Вести о скрнављењу или рушењу споменика постале су готово свакодневица. Феномен идеолошког , вандалског или криминалног обрачунавања са споменицима постоји у свим светским културама, а на простору попут бурног балканског и ова појава, као и већина других, има специфичну димензију.

Како се мењају власти, идеали и идеје, мењају се и хероји, па и њихови споменици. Занимљива је прича о судбини једног скромног каменог споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу , који је подигнут 1928. године у селу Граб на Зупцима код Требиња.

Постојала је тада у Грабу жандармеријска станица, а седморица жандарма иницирала су подизање спомен-обележја краљу. Сви су се одрекли једне месечне плате како би намеру и остварили, па је пред караулом из једног комада камена направљен споменик са уклесаним грбом Краљевине Југославије и именима седам жандарма.

Са почетком Другог светског рата и успоставом НДХ на овим просторима, жандармеријску станицу преузимају усташе 1941. године и одмах руше споменик . Касније, подручје Зубаца преузимају четници, обнављају срушени споменик и враћају га на старо место. Не задуго. Одмах по завршетку рата и успостављању социјалистичке Југославије, комунисти споменик поново уклањају и чак га закопавају у земљу, где је остао дуже од пола века.

Пре десетак година, један од мештана, копајући темеље за кућу на свом имању, налази закопано спомен-обележје. Тадашњи председник општине Требиње, иначе рођени Зупчанин, Божидар Вучуревић, заузео се да споменик трећи пут буде обновљен, и сада, трећи пут „закрпљен” и усправљен стоји у селу Граб, одмах уз магистрални пут Требиње–Херцег Нови. Жандармеријска караула испред које је првобитно стајао одавно више не постоји.

– Ово није споменик него споменици. То јесте споменик краљу Петру Ослободиоцу, али и споменик много крупнијим стварима, нашим заблудама да можемо заједно. Када погледате имена жандарма на споменику, видећете да ту има и Срба, и Муслимана и Хрвата. Сви су се одрекли зараде да направе споменик краљу. То значи да је те 1928. године толеранција била много већа него данас 2009. године – говори Вучуревић .

Овакве или сличне приче вероватно да постоје широм брдовитог Балкана, као сведочанства о нама, о времену и месту у којем живимо.