Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Флуидна црта између авангарде и мејнстрима

Из представе „Три сестре – гледају Чехова”

Програм овогодишњег, 36. ИНФАНТ-а, интернационалног фестивала алтернативног и новог театра, недавно завршеног у Новом Саду, био је концентрисан на испитивање наслеђа авангардних покрета (селекција Јадранке Анђелић). Неки од аутора, чији смо рад имали прилике да видимо, настављају пут који су поставили носиоци историјских авангарди – Антонен Арто, Ежен Јонеско, Лес Курбас, Јержи Гротовски и други, инспиришући, при томе, дискусије о данашњем положају алтернативних театарских пракси.

Бразилски Амок театар извео је представу „Писма из Родеза”, у којој су коришћена Артоова писма његовом психијатру, из времена боравка у душевној болници. Немачки ТеатарЛабор играо је „Апсурдеску” која истражује савремена значења поетике апсурда, полазећи од Јонескове „Ћелаве певачице”. Швајцарско позориште Трикстер наступило је са продукцијом „Као молитва”, инсталацијом за два глумца и двадесет и два гледаоца, која третира проблем театарског простора. Британски Prodigal Theatre приказао је петнаестоминутну, амбијенталну представу „Микрокореографије” која оживљава јавни простор, бавећи се, такође, релацијама између извођача и простора, публике и јавног простора, извођача и публике. Сличне врсте експеримената на плану уметничке форме, јасно су поставили представници историјских авангарди, на пример, формализма и конструктивизма.

ТанцЛабораторијум, независна трупа из Кијева,играла је представу„Курбас.Реконструкција” која на извођачки прецизан, идејно асоцијативан и духовит начин третира проблем идентитета, инспирисано поетиком Лес Курбаса, једног од носиоца совјетске авангарде (жири фестивала је ову представу прогласио најбољом). Три извођача, спретно и лако су играли на сасвим белом простору, отелотворујући тему односа између природе и културе, исконског и цивилизованог, намећући, доста цинично, чињеницу о људској пролазности. Југен театар, експериментална трупа из Сан Франциска, која тражи савремена значења јапанског Ноа, представила нам се са „Лепом” након што су нам приказали један традиционални комични комад о ривалству међу свештеницима, чије извођење је карактерисало заиста импресивно испитивање вокалних и гестуалних могућности. Представа „Лепа” је савремене тематике, усмерена на проблем друштвеног насиља, а тематска база је истинит случај киднаповања и убиства једне девојчице (текст и режија Ерик Ен). Но, представа се не састоји у линеарном причању те приче, већ је рефлексија унутрашњих стања ликова, иницираних овим догађајем, односно усмерена на изражавање патње и неподношљивог осећања губитка. У представи се комбинује живо извођење музике, понекад сетне, лирске, а чешће бучне, какофоничне и тензичне, затим плеса, игри са маскама, као и поетичних, херметичних текстова. Може се рећи да и Југен театар обнавља традицију историјских авангарди, на пример Артоа, који је сматрао да западно позориште мора црпети инспирацију из источних култура, редукујући,при томе, вербални израз, а нагињући ка ритуалу, синтези плеса и музике,итд.

(/slika2)Посебно важна делатност ИНФАНТ-а јесте његова континуирана подршка раду ванинституционалних театарских група које делују на територији Србије. Тако је публика, између осталог, имала прилике да види београдско Плаво позориште и представу „Плес са оцем”,чија јетекстуална основа писмо Франца Кафке његовом оцу. То је полазиште за бављење питањима личних амбиција и жеља, самоостваривања, кривице, односа према ауторитетима итд. Извођачи наступају под маскама, у улогама кандидата који се такмиче за наклоност оца. Они су део некаквог ријалитишоуа, што сазнајемо путем звучника, а тај поступак смешта радњу у савремени медијски контекст. Представа спаја музику, плес, текстуалне сегменте, који се сви хипнотички понављају, што ствара утисак да је реч о некој врсти ритуала, асоцирајући, при томе, делимично, такође, на Артоову сценску поетику.

Дах театар је наступио са представом „Прелазећи линију”(драматургија и режија Дијана Милошевић), базираном на текстовима из књиге „Женска страна рата”, у издању Жена у црном (2007), где су сакупљена сведочења о последицама ратова деведесетих година на тлу бивше Југославије. Текстови, које глумице Сања Крсмановић Тасић, Маја Митић и Ивана Миленовић изговарају на сцени, или се они емитују преко звучника, директни су, беспоштедни, узнемирујући. Дах театар, чији је израз инспирисан антрополошким, неоавангардним театром Еуђенија Барбе, циљају да нас, позоришним средствима, суоче са проблемима друштвеног насиља, сећања, савести, кривице.

Истер театар нам се представио са „Три сестре – гледају Чехова”, деконструкцијом Чеховљеве „Три сестре”, у којој су избрисани текстови које изговарају три сестре, докје публика гурнута у њихову позицију (концепција, режија и кореографија Чарни Ђерић). Публици се отима пасивна позиција, она постаје активни, неодвојиви део представе, шета се по сценском простору, заједно са глумцима, увлачи се у радњу и комуникацију са њима. Та врста отворености према публици такође је наслеђе историјских авангарди (нпр. надреализма), где су аутори инсистирали на укључивању реакција гледалаца у извођење, чиме су укинули традиционалну затвореност, заокруженост, довршеност дела. „Три сестре – гледају Чехова” Истер театра, иако доста радикално сценско тумачење Чехова, заправо, негде, не изневерава есенцијалну идеју Чеховљевих драма – суптилни приказ статичности живота, као поетски израз индивидуалне дезоријентације, губитка равнотеже, компаса, смисла егзистенције.

Све ове и још неке представе које смо могли да видимо на овогодишњем ИНФАНТ-у, на различите начине оживљавају наслеђе историјских авангарди, имплицитно постављајући питања о данашњој позицији, статусу, функцији неконвенционалних театарских пракси. У нашем времену, одређеном низом (пост)постизама, експериментални, ризични, радикални уметнички израз нема она значења, ни друштвена ни естетичка, која су имала историјске авангарде. Границе између тзв. авангарде и мејнстрима, односно експеримента и етаблираног израза, данас су врло флуидне, растегљиве, порозне. Експериментални рад понекад бива увучен у институцију, постаје део мејнстрима, као резултат његове потребе да се освежи, напоји инјекцијама адреналина, шокантног, ексцесног, новог. Овај вишеслојан проблем односа између експерименталне и конвенционалне театарске продукције има посебне импликације у нашим околностима, због њихових специфичности (транзиција, односно одсуство закона, тржишта итд.). То даље намеће и питања о односу између локалне и глобалне перцепције алтернативног сценског израза, усложњавајући и тако сложен, неухватљив статус наших истраживачких театара.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.