Понедељак, 23.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Прича

Док је мој приватни авион рулао пистом аеродрома Ниш пробудио сам се из лаког сна или дубоког размишљања, нисам знао шта је то било. Опет по ко зна који пут враћала ми се година када смо Нада, моја жена и ја напустили тадашњу Југославију. Упутили смо се у авантуру, на пут у непознато.
Ех да смо тада знали ово што сада знамо...

Имали смо понуде од шпанских агенција за продају кућа и станова на основу којих смо планирали да купимо два мала стана - у једном да живимо а други да издамо како би привремено могли да преживимо док се не снађемо и средимо папире.
Ех да смо тада знали ово што сада знамо...

Када смо стигли у Шпанију схватили смо да уствари све понуде овде, на западу, и нису баш стварне понуде. За паре које смо имали – а продали смо све и два стана и два аутомобила и много ствари а поклонили много - нисмо могли да купимо ни један пристојан стан. А онда се неко сетио да има пријатеља у Америци. Звали смо га и он нам је рекао да тамо можемо врло лако да решимо свој статус. И друге могућности су велике. Е, али требало је вратити се у Београд, извадити визу за Америку а то је изискивало време. И тако смо се вратили одакле смо и пошли. Где да се сместимо? Нада је организовала пријатеље којима смо поклонили опет нешто на поласку. И, тако провели смо још месец дана у Београду чекајући визу. Онда смо је најзад добили.

Уз звуке пиштаљки, труба и разноразних парола са демонстрација, који су допирали са улице, правили смо планове за нови живот.

Сели смо у авион и стигли у обећану земљу - Америку. У авиону смо срели неког земљака који ради тамо и који нам је предложио да нас смести код неког другог нашег земљака, богаташа.

Ех, да смо тада знали ово што сада знамо...

Изнајмили смо стан од тог богаташа. Али, пре тога смо морали да проведемо који дан у његовом хотелу да би нам узели мало више пара. И тако смо почели живот у „обећаној земљи“. Предали смо захтев за стални боравак и очекивали папире за неку годину. Узгред, још ни данас их нисмо добили. Добили смо зелени картон, нашли некакав посао „није-бог-зна-шта“ али смо рачунали да је довољно за почетак. Нада се прилично лепо снашла у продаји где је и сада менаџер. Узгред, покрали су нас у стану код оног богаташа – организовали наши да се овајде од земљака, када нису могли већ од свог рада....

Ех, да смо тада знали ово што сада знамо...

А ја? Почео сам да радим свакакве послове док нисам завршио курс за компјутере. И онда сам се запослио као инжењер што и јесте мој посао. Али, то није било оно што ми је омогућавало да долетим у Ниш у изнајмљеном џету, вечерам у њему и одлетим назад.

Када смо одлазили из Србије зарекао сам се да се никада нећу вратити. Али сам провео ноћи и дане размишљајући о једној и само једној жељи: Да још једном вечерам у ресторану “Американац” у Нишу или код “Вука” у Београду. Још сам се сећао јеловника и укуса те хране. За мезе поховане паприке, јагњећа сармица, љутеница, ајвар са сиром, са фантастичним хлебом. И већ од мезета сам био сит. А онда је долазило главно јело, роштиљ: димљена вешалица, пуњена вешалица, кобасице, вешалице, јагњећа џигерица у скрами, и наравно ћевапи или пљескавице, и неизбезно јагњеће или прасеће печење. Све то са салатом српском или шопском, печеним паприкама у уљу са белим луком, или печеним љутим папричицама у уљу са белим луком. Размишљао сам, док је авион полако прилазио паркингу, шта сам наручио за вечерас?

А онда су ми се вратиле мисли на то како сам дошао до ових пара које су ми омогућавале да долетим у Ниш једном годишње, вечерам у авиону не ступајући на тле Србије како сам се и зарекао – вечера је увек наручена унапред – и вратим се назад у Америку где је био наш дом.

У овом свету постоје три начина да направиш велике паре: да украдеш, да наследиш или да ожениш. Насмејао сам се на ту помисао. То сам прочитао негде у новинама давно када сам почео да радим као инжењер у оној малој компанији. Па пошто нисам имао могућности да искористим ни један од та три начина нисам ни размишљао о томе да се обогатим. После те мале компаније која ме је отпустила као технолошки вишак радио сам у „супер стору“ као ситан менаџер сигурног посла, али без издашне плате. Нисам размишљао много о великим парама. Једног дана, био је понедељак, вратио сам се са посла, укључио компјутер и хтео да погледам стање на берзи. Куповао сам неке акције у компанијама које су радиле прилично добро. Али сам улагао мале паре и покушавао да схватим како функционише финансијско светско тржиште. Елем, отворио сам интернет али, пре него што сам отворио вебстрану о финансијском тржишту отишао сам на вебстрану лутрије. Играо сам лото годинама са једном комбинацијом. Погледао сам резултат извлачења за прошлу суботу. И шта се десило. Умало да паднем са столице. Полако сам ишао са броја на број, чинило ми се сто пута. И увек је писала иста комбинација. Која? Па моја комбинација! Устао сам, прошетао кроз гарсоњеру осећајући се као у кавезу. Умио сам се ко зна који пут и гледао своје лице у огледалу... Вратио сам се за компутер, прошао још једном кроз комбинацију и коначно био сигуран да је добитна. Обукао сам се и изашао напоље. Подземном сам отишао у кафе где сам обично ишао на јутарњу кафу, сео читао мирно новине пијуцкајући мој сингл експресо и кренуо када је било време да сачекам Наду са посла...

Та ноћ је прошла као ноћна мора. Нисам могао дуго да заспим. Мисли су ми се вртеле на хиљаде страна. Покушао сам да не мислим о будућности. Чинило ми се да ћу ако и почнем да размишљам о трошењу избаксузирати све.

Размисљао сам шта са новцем? Ноћима и данима сам размишљао. А онда сам пресекао, отишао до банке и пребацио пола суме на рачун са кога сам већ куповао акције. И почело је. Купио сам акције неколико компанија. Много новца сам уложио по први пут у животу. Прво сам почео да губим на једним акцијама, а на другим остао на истом. Па опет изгубио. Па опет. Шта да радим? Одлучио сам да идем до краја па шта буде да буде. Опустио сам се и сконцентрисао на посао. Још увек сам радио и још увек смо становали у истој гарсоњери. А онда сам почео да добијам. Дуплирао сам новац. Па опет, и опет. и опет. Дошао је и тренутак да саопштим Нади. Гласно сам се насмејао, толико гласно да је пратилац у авиону један крупан Албанац који се бринуо о свему па и о обезбеђењу окренуо уплашено. А онда је проговорио нешто као ...Опет... Нада је била уплашена. Шта ја то причам? Показао сам јој извод са рачуна. Полако је села и упитала да ли сам ја нормалан. Шта радим са тим новцем целу годину дана. Тек сада сам схватио да је прошла стварно цела година од како сам добио на Лутрији...

Пензионисао сам се са милијардама на рачуну у банци. А сваке године два дана сам проводио у Нишу и Београду. Са Надом или без ње. Становали смо у лепој кући са доста соба и лепим двориштем о коме сам сањао целог живота. Цела породица се окупљала на Божић....

(...)

Авион је почео да рула на повратку и ја сам се увалио у седиште тонући у лаки сан после добре вечере о којој сам сањарио целе године....
(...)

Нешто је јако зазвонило у мојој глави. Као да је нешто експлодирало. Схватио сам да је то будилник. Ушао сам у малу кухињу гарсоњере, ставио кафу. Проклињао сам дан када сам почео да сањам тај проклети сан. Измождио би ме тако да сам увек после њега био целог дана нерасположен.

Покушао сам да се сетим који је дан. Немој само да заборавиш да уплатиш лутрију, и провериш стање твојих акција!! рекао сам у себи...
 

Коментари23
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.