Не пасу, већ пију чај

Брачни пар Гордана  и Мирослав Мишко Ристић у Нишу су познати као дугогодишњи предузетници. Држали су самопослугу, па ресторан и све је, кажу, било прва лига. И поред тога, нису опстали. У време инфлације и беспарице све је „пукло”. Онда су сели и размислили шта даље. Посла се нису бојали, навикли су да раде од ујутру до увече, али, овога пута су хтели да побегну од градског живота и позабаве се нечим у чему неће имати конкуренцију. И сетили су се – одметнуће се у природу и чуваће козе – то баш нико неће да ради.

Нису оклевали да ту одлуку спроведу у дело.

– Купили смо ливаду близу пута, надомак Сврљига и на њој саградили колибу за смештај стада и једну кућицу где ћемо ми боравити. Определили смо се за француску алпину, релативно младу расу, а пресудно је било то што је изузетно отпорна на болести.

Зна се ко је главни

У овај „бизнис” су ушли пре четири године и сада већ могу да сагледају резултате и озбиљније планирају будућност. Мада су направили јаку селекцију, желели би да још мало побољшају квалитет стада и да број грла увећају на сто. Од тог броја нису далеко, с обзиром да већ имају 70 коза, једног одраслог јарца и два мушка јарета, која ће изгледа морати да причекају да дође њихових „пет минута”. Предводник стада, јарац по имену Рајко, не дозвољава да му неко дира „харем”. Хијерархија је, објашњавају, изражена и међу козама. Зна се која је главна, а ту титулу носи она која се не зове без разлога Лепотица.

(/slika2)Козе су доброћудна, паметна и врло занимљива створења, па их Гордана и Мишко са пажњом надгледају и брину о њима.

– Право је чудо какве су чистунице, ако случајно замочиш руку у воду, неће је пити. Знају шта пасу и непогрешиво бирају храну, а посластица им је да брсте. Кад науме да дохвате неки лист, пропну се на две ноге као балерине. Али, лето брзо прође. А, козе имају устаљен ритам живота и морају да једу на време, па већ сада увелико припремамо сено за зиму.

Најбоља је детелина луцерка и мешавина чистих планинских трава, којих на овом поднебљу има око 760 врста. То се покоси, осуши и избалира, па је врло једноставно хранити их. Преко зиме им помало дајемо и кукуруз, а од пролећа до јесени искључиво пасу, што је веома значајно због квалитета млека и сира. С обзиром на то да у овом крају има на стотине разноврсних биљака, можемо слободно рећи да оне не пасу, већ пију чај. Зато ми, сваком ко од нас купи млеко, можемо да гарантујемо да је, у ствари, купио здравље. Највише га узимају за децу која пате од бронхитиса и показало се да доста помаже у лечењу – истичу ови вредни људи.

Све по пропису

Пошто је цена млека ниска, одвоје мало „за лек”, а од остатка углавном праве сир.

– Дневно помуземо више од 100 литара, али од тога добијемо само десетак килограма сира, јер је млеко ређе и не садржи онолико масноће као овчије или кравље. У суштини припремам класичан сир, који се разликује само по ароми, у зависности од тога коју врсту лековитог биља убацујем у њега: жалфију, мајчину душицу, камилицу, нану, кантарион, босиљак, коприву или већ ко шта жели. Те траве берем лично, својом руком, и то бирам само листиће. После их осушим, ситно самељем и додам у млеко кад га сирим. Посебног укуса је сир у маслиновом уљу са зачинима, као и пресан, млад сир пре него што се посоли. Чула сам да су неки људи почели да праве сапун од козјег млека, па сам решила да и то испробам – најављује расположено Гордана.

Кад су са својим производима изашли на новосадски и нишки пољопривредни сајам, добили су признања и за стадо и за сир. Том приликом упознали су професоре са новосадског Ветеринарског института који су им омогућили презентацију, а наставиће да прате њихов рад, тако да неће бити бојазни да у било чему не поступају у складу са прописима.

Нико неће у пастире

Овај уиграни тандем засад све држи под контролом и много тога и уради. Повремено дођу и синови да им помогну. Највећи проблем им је да задрже пастира.

(/slika3)– Козе морају сваког дана да се воде на испашу, пре подне од осам до дванаест, а по подне од четири до седам, пола осам. Између тога пландују, али из предострожности их треба обићи, дати им воде... Доброг пастира је тешко наћи. Нудимо храну, смештај, лепу плату, а верујте да се на први конкурс нико није јавио. Људи би да дођу до новца, али само на „транге-франге” начин. Понижење им је да буду чобани. За сада је ту Горан, али нисмо сигурни докле ће остати. Било би нам жао да оде, заволеле га козе, кад их позове, све до једне трче код њега, а на друге се и не осврћу.

Као у сваком послу, и у овом има много проблема. Разболи се коза, угине јаре, а муку муче и са наравима наших људи. Од толико простора, баш на овом лепом пропланку бацају смеће! И поред свега, не кају се што су се упустили у овај подухват.

– Лакше је, јер смо психички растерећенији. Имамо неку сигурност и мир. Кад треба, скокнемо до Ниша, али се брзо вратимо. Тамо нас нешто стеже, гуши а овде се осећамо опуштено, растерећено. Зимус смо ту презимили и уживали без струје и без телевизора, уз светиљке на гас. Од нове године козе су почеле да се јаре и због тога смо морали да будемо присутни. Напољу снег до струка, а ми заложимо пећ и разбашкаримо се у овом малом топлом собичку. Такву идилу нисмо доживели ни као млади. Има оних који на ово што ми радимо гледају с презиром. Отворено нас питају: „Шта је вама то требало? Учили сте школу, имали кафану у Нишу, а сад сте козари. Зар вам није испод части?” Нама не смета. Зависи ко шта хоће од живота.