Инвестирање уз „ћораву срећу”

Џаба све знање и умеће, ако вас не прати и мало „ћораве среће”, говорио је својевремено гувернер НБЈ Драгослав Аврамовић, популарни деда Аврам.

У условима ограничених информација и непостојања квалификованих рејтинг организација, које би на основу економских и других параметара оцењивале емитенте акција, односно ризик улагања, мали акционари у Србији,уколико не желе да се уздају у варљиву „ћораву срећу”, могу да донесу инвестициону одлуку о продаји или куповини акција пратећи ценовнике акција.

– Они упућенији требало би да гледају финансијскеи друге извештаје компанија емитената акција, који су све више заступљени на сајту Београдске берзе, и структуру власништва у Централном регистру хартија од вредности, каже мр Владимир Закић, предавач на Вишој пословној школи у Новом Саду.

Присуство доминантног акционара (изузимајући државу) може да значида у скорије време неће бити значајнијег трговања, а тиме ни веће промене цена акција. Ашаролика власничка слика у којој су заступљени портфолио и други институционални инвеститори и мали акционари указује на потенцијална поскупљења, јер је по правилу реч о ликвиднијим акцијама које су изложене законима понуде и тражње.

Велики проблем је што се због неликвидности на српској берзи дешавају „буре у плићаку”, односно велике ценовне осцилације, па би инвеститори требало, пре свега, да типују на компаније чије су акције ликвидне, тако да у сваком тренутку могу да их купе или продају.

Јер, џаба богатство ако има акције атрактивних ,,спавача” чијим се акцијама не тргује, због доминантног власника незаинтересованог за промет. У том случају акционаре је снашла јеврејска клетва „дабогда имао дукат велик као кућа, па нити га могао трошити, нити носити већ седети крај њега и плакати”.

–Од пресудног значаја за инвеститора је праћење капиталних инвестиција предузећа и извора њиховог финансирања. Тако, на пример, уколико комерцијалне банке или међународни финансијске институциједају кредите за развој одређеној акционарској фирми, то је сигуран знак да је ризик пласирања новца низак. Тиме би требало да се руководе и ситни улагачи – сматра Закић.

Премда се многима који су у минуле две године кризе улагали у акције српских предузећа на берзи тај посао није исплатио, већ је, најчешће донео чист губитак, чини да је берза коцкарница, она то није. Улагање на берзи захтева знање, стручност и добру обавештеност, као и стрпљење, јер није краткорочан посао, по принципу „уђеш – изађеш, и готово”.

Инвеститор би требало да има јасну визију жељеног приноса и да притом не буде алав у очекивању премије из снова.

Уз то, не треба држати „сва јаја у истој корпи”, већ имати разуђен портфолио хартија од вредности (акције разних емитената и државне папире) за шта, међутим, треба доста новца. Још су први српски берзански шпекуланти говорили да ,,онај ко жели да мирно спава – купује обвезнице, а ко хоће добро да једе улаже у акције”.

Због недовољне упућености мали инвеститори у Србији, међутим, праве класичну грешку и панично продају акције кад им пада цена, а купују кад расте.

Незнање и брзоплетост би посебно могли да им се „олупају о главу” ако око четири милиона грађана добију обећане бесплатне акције, уколико не схвате да је реч о вредном поклону према којем се треба односити домаћински.

Стога је за недовољно упућене акционаре много боље да се ослоне на помоћ професионалних инвеститора, који знају да контролишу ризик, него да улете на берзу ,,са грлом у јагоде” очекујући брзо богаћење.

В. Арсенић