У недељу 23. априла 1815. године, на празник Цвети, после завршене службе у цркви брвнари у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:
„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити...“
Црква y селу Такову славила јe тог дана своју славу, искупило се доста народа који је после Милошевог говора једногласно повикао: „Све на нашу душу, и врат, и образ...".
Одлука о устанку је донета, а окупљени су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех у ономе што је наумио.
Милош је из Такова отишао у Црнући, где се такође окупило доста људи, ушао у свој вајат, обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао:
„Ево мене, а ето вам рата с Турцима!
