Služiti nauci čisto

Nikoga u savremenom svetu, pa i u Srbiji, ne treba uveravati u ogromni značaj nauke za uspešno funkcionisanje i razvoj društva. Ali to je opšte mesto moderne misli o društvu. Nauka će imati tu ulogu ukoliko ostvaruje saznajne rezultate, a to znači koliko i kako se naučnici bave svojim poslom.

Kakvo je u tom pogledu stanje nauke u Srbiji? Poznato je da izdvajanja iz budžeta za nauku nisu dovoljna i da je samim tim materijalna osnova naučnog rada nezadovoljavajuća. Ali i u takvim uslovima srpska nauka, činjenica je, postiže u nacionalnim i međunarodnim okvirima priznate rezultate. Tome je svakako doprineo stroži kriterijum vrednovanja naučnoistraživačkih radova na realizaciji odobrenih projekta. Odlučno je odbačen sistem plaćanja naučnih zvanja bez objavljivanja radova, sistem koji je u samoupravljanju omogućavao naučnu karijeru bez radova, a samim ti i bez evaluacije.

Da li je aktuelni sistem vrednovanja naučnog rada i naučnoistraživačkih projekta racionalan i pravičan? Prihvaćen je uglavnom u naučnoj zajednici, ali ima i kritičara. Šta je njihov argument?

Čudna zbrka oko kriterijuma vrednovanja naučnoistraživačkog rada vlada među nekim srpskim naučnicima. Na jednoj strani se traže strogi, međunarodni kriterijumi vrednovanja radova naučnika, a na drugoj se odbacuju kvantitativna merila objavljenih radova. Oni koji kritikuju broj objavljenih radova još manje su spremni da se podvrgnu međunarodnom vrednovanju naučnih projekta i naučnih radova.

Kolega iz jednog instituta često mi ponavlja priču kako njihov viši naučni saradnik podnosi žalbe direktoru zbog niske plate. Zašto? On odsustvuje po nekoliko meseci iz instituta i objavi jedan rad sa projekta u toku godine. Svi znaju da bi imao veću platu ako bi prionuo na istraživanje, zna to i taj kolega, ali ništa ne čini da doprinese realizaciji projekta, a samim tim i svojim primanjima. Pa zašto se ne bavi istraživanjem i ne piše stručne radove? Zar on hoće da se materijalno vrednuje na isti način rad kolege koji objavi pet radova u referentnim časopisima sa njegovim jednim radom? Da – odgovara mi kolega. Znači da se vratimo u modifikovani samoupravni sistem. Nipošto. MNT je od 2006. na pravi način počeo da vrednuje individualni istraživački rad naučnika kao i vrednost naučnih projekata.

Akteri odgovorne naučne politike moraju da kontrolišu uložena sredstva u nauku, a to je mogućno jedino putem evaluacije rezultata individualnih istraživanja i realizacije ciljeva projekata. Opšta tvrdnja o presudnom značaju nauke za ukupan razvoj društva dobija potvrdu tek predlaganjem, odobravanjem i realizacijom projekata i to za kraći vremenski period. Kako nauka može da doprinese unapređivanju znanja o društvu, čoveku, kulturi, prirodi, tehnologiji ako ne postoji dinamika rada na projektima i predan naučnoistraživački rad. Ko hoće da bude u nauci, mora, kako je to tačno zapazio Maks Veber, da joj „služi čisto i do kraja”. A ko hoće da ubira plodove naučnih zvanja bez rada na projektima, ima druge institucije za izbor.

Vreme nacionalnih priznanja rezultata naučnog rada je prošlo. Potrebna je i međunarodna valorizacija. Na to se mora pristati. Kako?

Sistem vrednovanja pojedinačnih rezultata naučnika instrumentom kvantitativnih pokazatelja pokazao se ispravnim. Ne vidi se, bar za sada, adekvatnije merilo od broja objavljenih radova i citiranosti. Međutim, davanje ogromne bodovne prednosti radovima na SCI listi u postupku kategorizacije ne bi smelo da potisne značaj objavljenih radova na domaćim listama. Nema logike da se jedan rad na ovoj listi vrednuje kao svi ostali u drugim referentnim časopisima. Ovakvim favorizovanjem nije dovoljno zaštićen onaj deo nauke koji se bavi istraživanjem nacionalnokulturoloških problema. Na isti način, potrebna je veća briga naučne politike za identitetske projekte, one koji nisu međunarodno uporedivi kao prirodne, tehnološke, medicinske nauke. Ova briga donosilaca odluka u nauci posebno mora da vodi računa o razlici između vrednovanja naučnosaznajnog doprinosa i praktične primena dobijenih rezultata.

Sa stanovišta uspešnog razvoja društva ostaje pitanje prisustva naučnika u javnosti. Ima li opšta javnost neku korist od njihovog znanja ili samo uža struka?

Sociolog, naučni savetnik