Suočavanje sa Evropom, ali i sa knjazom

Dimitrije Matić (1821–1884) je, kao malo ko od naših ljudi tog vremena, imao temeljito filozofsko, pravničko i opšte, evropsko obrazovanje, razumevanje epohe i zadatka intelektualca u zemlji koja tek krči put svog oslobođenja i uređivanja moderne države i društvenih institucija.

Bio je predan svom pozivu, radu na prosveti i reformi školstva. Za te potrebe, sam je priredio knjige o filozofiji i vaspitanju. Istaknuti pravnik, autor Načela umnog državnog prava, Javno pravo Kneževine Srbije i drugih spisa, zakonopisac, borac za reformu jezika i pravopisa, pisac i prevodilac, istaknuti državnik, ministar prosvete i predsednik Društva srpske slovesnosti, ministar inostranih dela, predsednik Skupštine koja je proglasila na Berlinskom kongresu priznatu samostalnost Srbije, i neumorni poslenik na mnogim poljima društvenog života, pune četiri decenije, u vremenu stvaranja moderne Srbije.

Matić je vodio dnevničke beleške, koje su dragocen izvor saznanja o njegovim idejama. One iz vremena njegovog života u Evropi (1845–1848) objavljene su pod potpuno neprimerenim naslovom priređivača – Đački dnevnik! Kratka autobiografija (1848–1872) objavljena je pod piščevim skromnim naslovom Nešto iz mog života.

„Otečestvo potrebuje nauka”

 Dnevnik nije štivo o đačkim zgodama i odrastanju, već je prvorazredno svedočanstvo suočavanja mladog, u Liceju školovanog, čoveka sa Evropom. To je i putopis oštroumnog posmatrača zanimljivih i danas podsticajnih zapažanja. Nesrećnim naslovom, ovaj Dnevnik kao da nije upućen čitaocu koji prati istoriju naprednih ideja, vizije slobodne i uređene Srbije i njene inteligencije. Ne bi li i njega, objavljenog, trebalo ponovo otkrivati!

Za školovanje u Evropi Matić bira vodeće univerzitete: Berlin za filozofiju, a Hajdelberg za prava. Potpuno se predaje filozofiji nemačkog idealizma ističući da ona „nije zanat”, već da „opredeljenje rod čovečiji k napretku goniti”. Brzo je doktorirao i ispunio postavljeni mu zadatak da se pripremi za nastavnika na Liceju, ali ističe da mu „doktorstvo nije bilo cilj, već pomirenje s ispoznanjem istine” i da ne bude „samo naimenovani doktor, koji nauci nije ni od kakve polze”. Svestan je da „otečestvo potrebuje materijalni i poosobni nauka” pa neumorno, pored prava, studira i nacionalnu ekonomiju, i englesku i francusku, Smita i Seja, „kameralne” nauke, tj. privređivanje, trgovinu, finansije, organizaciju, statistiku i dr, sa svešću da, kao državni pitomac, svojoj zemlji mora uzvratiti i biti od najveće koristi. Matićevo svestrano školovanje je primer uzornog pripremanja za važne javne poslove.

Dve su žiže u kojima se stiče Matićeva pažnja: Hegelova filozofija uma i Francuska revolucija, koje on razume kao dve strane iste stvari, temelja modernog sveta, pa i tek ustanovljene srpske kneževine. Zato je, posle Berlina, njegovo odredište: Pariz. Desilo se da je njegov dolazak pao u važnom momentu evropske istorije, u vreme revolucije 1848. Oduševljeno piše: „Francuzi evo opet izboriše republiku”! Živo prati pariška zbivanja i učestvuje na javnim skupovima. „Našao sam tu više nego što sam se nadao. Debatirano je o pravima čoveka. To je najsvetije uviđenje.” Sluša ideje delegata za Narodnu skupštinu, oduševljeno beleži da narod sam bira sebi oficire, da na skupštini učestvuju i žene i da su „svi znaci da će se (republika) održati”.

Po Švajcarskoj peške, sve pevajući

Oduševljen nemačkom filozofijom uma, ipak zaključuje da „francuski narod ima političko obrazovanje, što oskudeva nemačkom”. Smatra da će Evropa napredovati ako se spoji „nemačka umnost i francuska energija”. To je pouka koju je pokušao preneti u svoju zemlju i držati kao svoje načelo.

Šta se od republikanskih i naprednih ideja najpre može ostvariti, video je na putovanjima po Švajcarskoj. Nju je ponajviše prešao peške i „sve pevajući”! Shvatio je da se tako bolje vidi narodni život. Nije gledao samo prirodne lepote, već se zanimao i za nove institucije, za uređenje života. Beleži da je video „krasna zavedenija”, „poznao sam više malih republika”, „bio sam republikanac za skoro dva meseca”!

Nošen interesovanjem za karakter institucija modernog društva obilazio je, ne samo one nezaobilazne ustanove visoke kulture, već i sudove, zatvore i različite socijalne zavode. U Parizu je impresioniran saznanjem koliko se može humanizovati čak i život zatvorenika. Ipak, najtemeljnije je posmatrao školstvo, gledajući šta se sve može preneti u njegovu zemlju.

U svom suočavanju sa Evropom, Matić je ipak video različite stvari. Na jednoj je strani impresivna slika tehničkog napretka. Kada su mu u Beču predložili vožnju fijakerom, Matić beleži da on uopšte nije ni znao šta je to fijaker!, a kamoli „telegraf elektromagnetični”. Prvi put je išao „gvozdenim putem“ (vozom) i bio ushićen („žmarci čoveka obuzimaju”) kada se „dvoja parna kola mimoiđu”. Isto tako su Matića impresionirali duhovni uzleti koje je jasno i brzo prepoznavao.

Međutim, Matić, hegelovac, video je i drugu stranu Evrope. Smatra da se zatiru ili iskrivljuju ideje Francuske revolucije i sporo šire kontinentom. Velike sile sprečavaju oslobođenje drugih naroda, Poljaka i Južnih Slovena. Ponesen oduševljenjem za Francusku revoluciju, kreće da učestvuje u revolucionarnim zbivanjima svog naroda, u borbi za oslobođenje od Austrougarske, shvatajući da je to, na neki način, i borba protiv Evrope.

Previše slobodouman za Licej

Zgranut je mišljenjima onih evropskih „slobodoumnih” duhova koji ističu da oslobođenju Italije treba pridoneti tako da joj se od Austrije pripoji Lombardija, a da se ovoj carevini da kompenzacija u „Donjem Podunavlju”, Matićevoj zemlji! Smatrao je da slobodna Evropa ne može „otimati tuđe“, da oslobođenje mora da zahvati celu Evropu i da se više ne može odlagati zahtev „da sve države ustavnim praviteljstvima upravljene budu”.

Ovu ideju je imao stalno u vidu, i onda kada je bio na visokim položajima u svojoj zemlji. U literaturi se ponavlja mišljenje da su naši „u mladosti slobodoumni filozofi postali kasnije branioci režima i ministri” i kao primer, olako, se pominje baš Matić. On je ostao veran svim osnovnim idejama koje je vrlo rano formulisao. Znao je, međutim, da oblike i meru njihove realizacije diktiraju istorijske okolnosti, a ne pojedinci ili mladalački ideali.

Primer za to je i Matićev slobodoumni nastup na Liceju, zbog koga je i bio prvi odstranjeni nastavnik Liceja, žrtva (univerzitetske) prakse koja je uvedena u Srbiji i pre nego što je ona dobila univerzitet, tj. podigla Licej na nivo Velike škole!

Matić nije toliko odstupao od svojih ideja koliko je dosledno primenjivao načelo koje je usvojio u mladosti prevodeći knjige o stoičaru, caru Marku Aureliju – umeti sebi zapovedati. A zapovedao je sebi da učini sve ono što bude moguće u okolnostima u kojima se deluje i da dostojanstveno podnosi okolnosti koje sputavaju ostvarenje njegovih ideala.

U autobiografskom spisu Nešto iz mog života zabeležio je da je protiv njegove volje postavljen za „popečatelja za prosvetu”. Knjazu Milošu je odmah rekao da je prvo što valja uraditi „Veliku školu (sveučilište) pod njegovom vladom zavesti”. Znajući knjaževu narav, odmah je dodao da Grčka, koja je manja, ima univerzitet. „Možemo mi to i lakše nego Grčka”, kazao je knjaz, odobrio predlog i naložio da se to odmah i uradi. Matić je napravio potrebne pripreme, ali od zamisli nije bilo ništa. Ponavljao je svoj predlog, ukazujući da je bilo više velikih srpskih vladalaca, kraljeva i careva koji su podizali zadužbine, crkve i manastire, „ali ni sa jednom nije u deo palo da Veliku školu osnuje”. Uzalud je bilo ovo lukavstvo.  Matić se žalio na neočekivane „obrte u mišljenju”, nedozvoljenu hirovitost u vođenju državnih poslova i na to da je brzo kvareno i ono što je urađeno.

Učitelj narodni

Svim silama se trudio oko stabilnih institucija i poštovanja ustava, pa bio on čak i manjkav. Nije bio u „službi režima”, već svojih ideja. Kada ih nije mogao slediti bar u nekoj meri, podnosio je ostavku. Odstupajući od ministarskog položaja, pošao je kod knjaza Miloša. Ovaj ga nije hteo ni primiti poručujući: „moliće kad ne bude imao odkut živiti”, jer ga nije uopšte vratio u službu, ni na mesto sa koga je za ministra unapređen. Stoički formiran, Matić piše kako je prihvatio nevolju – otpustio je poslugu, žena je preuzela kućne poslove, a on je „sam svoju decu učio”. U takvim vremenima i prilikama je prevodio i pisao i dao značajne priloge našoj kulturi.

„Učitelj narodni”, „sveto ime za naš narod” – Dositej je bio njegov uzor.