(Ne)moguće žensko

Moj članak "Veštački ženski" ("Politika" 5. septembar) očigledno nije intoniran po volji vodeće predstavnice feminističke lingvistike kod nas, redovne profesorke psiholingvistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu gospođe Svenke Savić. Osporavanje nekih mojih stavova o tvorbi reči u srpskom jeziku samo joj je poslužilo kao povod za afirmisanje vrednosti feminističke lingvistike, pa i feminističkog pokreta u celini. Sve lingviste koji ne prihvataju ideje te lingvističke orijentacije autorka naziva patrijarhalnim lingvistima sa preživelim uverenjima, čak i neznalicama, koji sprečavaju borkinje iz feminističke lingvistike u njihovim nastojanjima da po ubrzanom postupku modernizuju srpsku lingvistiku i udahnu joj nove ideje. Naravno, svačije je pravo da se bavi onim što želi i da o sebi misli sve najlepše, a javnost je tu da oceni validnost ovih nastojanja.

Navedeni tekst novosadske lingvistkinje ("Ženski rod za žene") predstavlja, u stvari, programski pledoaje nove lingvističke orijentacije koja nastoji da se nametne srpskoj stručnoj i laičkoj javnosti. Jedan od ključnih termina te lingvistike jeste i "seksizam", koji se odnosi na sve one koji sprečavaju afirmaciju ženskih ljudskih prava. Autorki nije po volji ni lingvistički strukturalizam, koji je odigrao ključnu ulogu u formiranju moderne lingvistike 20. veka. Smeta joj stav te škole da se promene prvo dešavaju u društvu, a onda u jeziku. Afirmaciji feminističke lingvistike treba da doprinese i autorkin "Rečnik titula i zanimanja žena u srpskom jeziku", koji uskoro treba da se pojavi. Biće zanimljivo saznati kakva rešenja rečnik nudi, a vreme će oceniti šta će iz tog fonda preživeti praktičnu proveru, šta će srpski jezik da "svari", kako reče takođe u "Politici", g. Branislav Romčević. Ako se autorki ne dopada moja metafora s kalemom, možda će joj se dopasti kulinarski glagol "svariti".

Gđa Savić mi prebacuje da, tobože, odbacujem novotarije feminističke lingvistike, a ja sam rekao da će neke od tih izvedenih imenica vršilaca radnje preživeti proveru prakse, ali da njihov znatan broj neće opstati u srpskom jeziku, što je dokaz da gđa Savić nije pažljivo pročitala moj tekst. Gde god je za tim bilo prave potrebe, kako reče akademik Ivan Klajn, jezik je izgradio sistem opozituma muškog i ženskog roda (učitelj – učiteljica, učenik – učenica, student – studentkinja). Ali očigledno je da u tom procesu ima i izvesnih ograničenja – kada nije moguće obrazovati imenicu ženskog roda od muške osnove. Npr. od imenica: akademik (a ima dosta žena akademika), general (generalica je generalova žena), ministar (ministarka je pomalo nezgodna asocijacija na Nušićevu "Gospođu ministarku"), kupac i sl.

Gđi Savić je očigledno tuđa odavno poznata činjenica da neke imenice muškog roda koje označavaju vršioca radnje iskazuju pre svega globalnu delatnost, koju obavljaju kako lica muškog, tako i ženskog pola (npr. svi kupci su zadovoljni, svaki čitalac dobija nagradu, u sali je bilo puno gledalaca i sl.). To ne znači da od navedenih imenica nema formalno izraženog oblika ženskog roda (gledateljka, čitateljka i sl.), ali je taj oblik sužen samo na pripadnice ženskog pola, npr. "ona je najbolja psihološkinja", znači da je ona najbolja samo među pripadnicama ženskog pola, a ne i među predstavnicima oba pola te struke. S druge strane, alternativno rešenje tipa "svaki čitalac i čitateljka" u suprotnosti je sa zakonom jezičke ekonomije i u dosadašnjoj jezičkoj praksi nije našlo širu primenu.

Na pitanje ko je kompetentan da proglasi neku jezičku pojavu za prihvatljivu, odgovor je da je to Odbor za standardizaciju srpskog jezika pri SANU, u kome sede istaknuti stručnjaci (i stručnjakinje) za jezik ženskog i muškog pola. Nametanje po svaku cenu, mimo prirodnih tokova, rešenja koja će forsirati samo jedan pol, teško da je prihvatljivo za pomenuti Odbor, što ne znači da među feminističkim predlozima neće biti i prihvatljivih rešenja.

Ostaje još samo da kažem nešto o tome da "o ovoj temi nije dosta ni dobro pisano, kako netačno (...) tvrdi B. T." Ipak, biće da autorka o ovome "nije ni dosta ni dobro" obaveštena. Naime, u doktorskoj disertaciji prof. Bože Ćorića ("Mocioni sufiksi u srpskohrvatskom jeziku"), objavljenoj 1980. godine, navedene su o ovoj temi 102 bibliografske jedinice. A kad bi se navele i bibliografske jedinice od 1980. naovamo, taj broj bi bio znatno veći.

Na kraju, navešću da me niz autorkinih neprimerenih i paušalnih ocena o srpskoj lingvistici navodi na zaključak da je besmisleno nastavljati ova sporenja, te stoga ovim tekstom završavam našu raspravu, bez obzira na autorkin mogući odgovor.