Ruski kosmizam

Pre pola veka prvi čovek je iskoračio iz zagrljaja zemaljske gravitacije i našao se u kosmosu.

Ljudski rod, inače spor u razumevanju novotarija, namah je shvatio epohalni značaj onoga što se zbilo. Stotine miliona ljudi bilo je uzbuđeno i zadivljeno događajem od 12. aprila 1961. godine. Sećam se da su i u redakciju lista za koji sam radio stizale pesme, često iz pera ljudi nevičnih pisanju. Jedan je pesnik, u zanosu što je čovek odsad eto stanovnik kosmosa, zavikao: stići ćemo i do Marksa i Venere.

U naivnoj kosmologiji još od prve polovine devetnaestog veka, kad su naglo usavršeni teleskopi, verovalo se da je Venera nastanjiva i za život povoljna. Njena ozarujuća jutarnja svetlost to je sugerisala. Ali za poslednje pola veka, otkako je počela Gagarinova epoha, zna se da na Veneri guši ugljen-dioksid, a tle peče. Tamo se niko od kosmičkih putnika neće nastaniti.

Ali, nezavisno od toga, nastanjivanje drugih planeta stari je san ljudi. Holandski fizičar i astronom Hajgens je pre 1695. zamislio posetu vanzemaljaca. Dugovrata i buljava, pa okata stvorenja samo donekle su ličila na ljude. Đorđe Magarašević, pokretač „Letopisa Matice srpske“, pisao je pre 1830. godine prozu o raskošnom i radosnom danu kad iz vaseljene dođu posetioci. Noć će biti osvetljena.

Iako astronomi sve do naših dana nisu van Sunčevog sistema otkrili nijednu planetu, san o nastanjivanju kosmosa je žilavo istrajavao.

Pesnik Laza Lazić ovih dana u svojoj knjizi „Šum lišća“ tvrdi da je taj san neminovan. Čovek kvari svoju zemlju s takvom upornošću da će se čovečanstvo jednom morati odseliti u galaktički prostor. Lazić inače nije katastrofista. On je pre svega „kosmista“.

„Kosmizam“ je svoje najblistavije misaone domete dostigao baš u Gagarinovom narodu, kod Rusa. Konstantin Eduardovič Ciolkovski kao dečak u Kalugi puštao je noću zmajeve koji nose fenjere. Kalužani su premirali od straha. Kostja će postati najvažniji svetski konstruktor i smišljalac raketa. Poznom generacijom sprave Ciolkovskog Jurij Gagarin će iskoračiti u svemir. Veliki vizionar je tada već blizu tri decenije pokojnik.

Taj ruski „kosmizam“ je bio plod rada šireg kruga mislilaca. Već tridesetih godina dvadesetog veka, u vreme trke uvis ka stratosferi, kolosalnim balonima, sovjetska nauka i elita pridaju golem značaj onome što je nekad bio san, a tada je postalo realnost. Cela nacija je tugovala posle jedne havarije, a stratosferske letače su same vođe države pratile ka večnoj kući, noseći u rukama njihove urne.

Oktobra 1957. iz Moskve je stigla vest o orijaškim raketama proizvedenim u SSSR-u. Kroz četiri godine one su se vinule s prvim čovekom u svemir.

No ruski „kosmizam“ nije jednostavna tehnička disciplina. To je svojstveno kulturi tog naroda, filozofsko umovanje o onostranom.

Već je Ciolkovski govorio o civilizacijama razvijenijim od zemaljske. Ideja o letu u svemir nužno je rodila pitanje o tome s kim se putnik po vaseljeni može sresti!

Odgovarajući na to, ruski „kosmisti“ daju viziju (ili san) o postojanju basnoslovnih civilizacija u svemiru.

Kardašev, Šklovski i Sternberg dele svemirske civilizacije u tri tipa:

Prvi: troši energije koliko i mi Zemljani.

Drugi: kadar je da iskoristi i kanališe čitavu silu zračenja svoje zvezde.

Treći: ima pristup energiji obuhvaćenoj zračenjem čitave galaksije.

I na kraju, iznenađenje!

Ne moramo putovati do ovih civilizacija. One mogu da nam pošalju informacije, koje bi stale u 100.000 knjiga preko kosmičkog ambisa. Te bi informacije putovale preko tipične međugalaktičke razdaljine (od deset milijardi svetlosnih godina) za samo tri sekunde!

To pomalo kao da izaziva jezu.