Neću da budem Švabo

Ne znam koliko se ljudi seća one duhovite pesme grupe "Zabranjeno pušenje"? Pesma datira iz vremena koje nam danas deluje davnije nego što to uistinu jeste. U njemu su živeli ljudi koji su svoju državu iz milošte mogli i psovkom da opišu. Psovka je, u prevodu, otprilike, značila da država ne može da računa na sebe ukoliko Bosne nema. J... zemlju koja Bosne nema! Sarajevski bend je u pank-formi opisao pripreme za snimanje domaćeg filma, ili, kako se tada govorilo, "partizanskog".
Glavna peripetija nastaje kada filmska ekipa pokušava da regrutuje statiste – niko "neće da bude Švabo". Neće i neće, ponavlja se u refrenu, "nema Boga".
Subkultura, svidelo se to nekome ili ne, ima mnogo veći uticaj i na onu "glavnu" kulturu i na javno mnjenje uopšte. Naučne studije, ali i pažljiv pogled običnog posmatrača, pružaju puno dokaza o tome. Ne ulazeći ovom prilikom u svađu oko toga šta je uistinu kultura – jer ko to stvarno želi da zna oduvek i zna – zanima nas zona lako prijemčivog stvaralaštva i njegove uloge u formiranju svesti jedinke, odnosno činioca mase. Ispostavlja se da glavnu ulogu u proizvodnji svesti imaju naizgled bezazleni produkti – tripovi, filmovi, popularne pesme i t. sl., bez obzira na njihov kvalitet. Narod guta i smeće (popularno: "treš") i dela trajne vrednosti sa istim, velikim apetitom.

Karikaturalne predstave pojedinaca i nacija, koje bi vremenom dobile status realnog opisa ("miraž"), nekada su se tanano stvarale putem tračeva, viceva, karikatura, šaljivih pesmica. Tako su nastajale predstave o Nemcu vojničini, Rusu pijanduri, Francuzu razvratniku itd. Ova vrsta produkcije zadobila je na ubrzanju pojavom novih tehnologija. I staro i mlado uživalo je u stripovima Volta Diznija, da bi se mnogo godina kasnije neko ipak zapitao – a kako su tamo, na primer, oslikani Afro-Amerikanci? Da li su Indijanci baš takvi divljaci kako je pokušala da ih ovekoveči industrija vestern filmova? Nisu. Ali kada smo bili deca najjači dečaci su sebi dodeljivali uloge kauboja, dok je Indijanac bio samo onaj ko je baš morao.

U trenutnoj filmskoj produkciji, tačnije u američkim filmovima, Srbi su dobrodošli da malo osveže lik terorista. Publika se zamorila od Arapa u istoj ulozi. Loši momci su sada bez izuzetka Srbi, bilo da se zovu Damir, Hrvoje, Saša ili Aleksej. Oni su obavezno nemilosrdne ubice i poliglote – govore ruski, poljski, kurdski, a ponekad i srpski. Uglavnom trećerazredni, glumci u ulozi Srba kolju, deru se, keze i pokazuju kvarne zube. Za to vreme Džasmine i Vere upregnute su da više od ostalih devojaka rade po javnim kućama, mada se dešava i da ih poseduju. Da li je to lepo? Ne, ali ko mari. Prodaje se.

Poslovni ljudi se ne zamajavaju neisplativim i dugotrajnim raspravama o kolektivnoj krivici i istorijskoj pravdi. Oni diluju s kim treba, pa tako i sa političarima, mirne savesti – budući da su religiozno odani novcu. Ne ispravljaju krive Drine, već traže pogodne kadrove. Kad im treba Gang da bi snimili priču o sandinistima, jednostavno se pokupe i otputuju u Indiju. Za njih je sve materijal, puka sirovina. Osobina materijala je da se troši. Paradoksalno, ali istinito, slika o Srbima neće se menjati nego će nestati kada se bude pohabala. Još uvek plaćamo cenu popularnosti – ne da nam se da zaspimo uz akcioni film. Ipak, brzina zaborava radi za nas. Pitanje je dana kada će strani glumci odahnuti, oslobođeni obaveze da pravilno akcentuju reč "da".