Ako si pametan zašto nisi bogat

Mnogi su u Srbiji prvi put čuli za američku izreku: „Ako si pametan zašto nisi bogat” od našeg ekonomiste i političara, kao odgovor onima koji se interesuju za njegovo ogromno materijalno bogatstvo stečeno poslednjih godina. Nažalost, decenijama se i teorijski pokušava „naučno” dokazati da je materijalno bogatstvo (iskazano u novcu) mera svih vrednosti, pa i pameti, kako sugeriše navedena izreka.

Neoliberalna paradigma tržišne ravnoteže polazi od pretpostavke da se ekonomski subjekti ponašaju racionalno i da je ono motivisano maksimizacijom profita. U stvarnosti su ljudska ponašanja i motivacije za to mnogo složeniji, ali je uprošćavanje izvršeno kako bi se lakše primenili potrebni matematički modeli. Svođenje ponašanja ekonomskih subjekata samo na maksimizaciju profita pojednostavljuje matematičko modeliranje i omogućava da se „naučno” dokažu poželjne hipoteze o svojstvima ekonomskog sistema. S druge strane, tako „dokazana” svojstva ekonomskog sistema koriste se kao argument za sprovođenje željene ekonomske politike (u interesu bogatih i moćnih), a koja sada ima i „naučno” utemeljenje na pojednostavljenim matematičkim modelima.

Sakralizacija bogatstva po svojoj ideološkoj suštini nije ništa drugo nego kult „zlatnog teleta”, gde se čovek svodi na „homoekonomicus”. Polazi se od toga da je njegovo ponašanje motivisano isključivo maksimizacijom profita jer je novac pretpostavka za ostvarivanje životnih uspeha, kako u materijalnom, tako i u duhovnom smislu.Međutim, ljudi ne rade samo da bi stekli što više novca i postali bogatiji, a niti samo od veličine bogatstva zavisi ostvarivanje životnih ciljeva. To jest, novac i materijalno bogatstvo nisu univerzalan ključ ljudske sreće.

Istina,ima mnogo ljudi koji su motivisani da rade isključivo kako bi stekli mnogo novca ali postoji nemali broj onih kojima to nije jedini (čak ni presudan) motiv. Jedni hoće da stvore vredna dela u oblasti nauke i umetnosti koja će ih učiniti besmrtnim, drugi čine dobra dela kako bi postali slavni, treći čine ista ta dela anonimno, četvrti žele da promene svet, peti jer su ispunjeni kada vide konkretne rezultate svoga rada (lekari koji su izlečili bolesne, pedagozi koji su vaspitali mlade…) itd.

Za razliku od onih koji su motivisani da rade isključivo zbog novca i ne pitaju se kakve to ima efekte na društvo, za motivaciju drugih ljudi presudna je činjenica da oni mogu da vide rezultate sopstvenog rada, te uverenje da je njihov rad koristan za druge i društvo u celini, odnosno da oni time i druge čine zadovoljnijima i doprinose da svet bude nešto bolji. Međutim, u poslednjim decenijama sve je veći broj poslova koji ne pružaju mogućnost da čovek vidi konkretne rezultate svoga rada, pa kao merilo ostaje količina stečenog novca.

Kao rezultat evolucije kapitalizma danas u svetu faktički postoje dve ekonomije, jedna – realna koja stvara proizvode i usluge i druga – virtuelna koja „stvara” novac berzanskim špekulacijama. Poslednjih decenija virtuelna ekonomija dominira nad realnom i prema procenama „Juronjuza” u godini (2007) pred izbijanje krize ona je bila desetostruko veća od realne (500 prema 50.000 milijardi dolara). Zbog toga savremenu ekonomiju SAD mnogi nazivaju „kazino ekonomijom” u kojoj se špekulativnost vremenom pretvorila od periferne u osnovnu karakteristiku finansijskog tržišta.

Virtuelna ekonomija ne može da postoji bez realnog sektora, jer ona od njega živi, odnosno na njemu upravo i parazitira.Ulaganje u finansijske špekulacije može da obezbedi  ogroman profit, ali ono ne stvara novu vrednost nego predstavlja „isisavanje” vrednosti iz realnog sektora. Ilustracije radi, recimo da je samo jedan čovek – menadžer hedž fonda Džon Polson – u 2007. godini zaradio 3,7 milijardi dolara. Parazitizam takvih razmera nije mogao večno da traje.

U virtuelnoj ekonomiji ljudi ne vide konkretne rezultate svoga rada, te se njihov rad meri jedino količinom zarađenog novca. Apstraktne su im i posledice njihovog rada na druge ljude i društvo u celini. Oni zarađuju ogromne iznose novca i ne vide patnje osiromašenih porodica, ljude koji, zbog njihovih špekulacija, gube godinama mukotrpno stvaranu ušteđevinu (za školovanje dece, lečenje, starost…), ostaju bez posla i slično. Jedino što oni vide to je ogroman novac koji su stekli na špekulacijama, i oni su spremni da učine sve radi toga.

Na kraju recimo da je i danas veoma aktuelno ono što je, u jeku velike ekonomske krize pre 80 godina, napisao u „Reviji severne Amerike” Džon Elsvort Mlađi: „Građanima naše zemlje potrebna je filozofija života, a ne posedovanja; filozofija sreće, a ne bogatstva”.

Jovan B. Dušanić

Redovni profesor univerziteta