Kad političar umre siromašan

U jednoj od varoši srca Srbije, prođemo Dobrica Erić i ja glavnom ulicom. Uzorne radnje, divim se. Ali na kraju ulice, Dobrica će: „Jesi li primetio da su sa zapadne strane ulice sva imena radnji na engleskom?“ „Gle, to mu onda dođe kao neki mali Pikadili!“

Razmišljao sam o vlasnicima. Oslobodio sam ih odmah sumnje da su rđave jezičke patriote. Tu se u srcu Pomoravlja govori onaj brzi, inteligentni srpski jezik. Dobrica Ćosić ga je davno opisao kao zmiju koja sklupčana spava na kamenu, pa tek iznenada odjednom skoči kao napeti luk.

Zaključio sam da su razlozi ovog firmopisačkog anglizma čisto komercijalni, isključivo merkantilni.  Kupci više vole „trejd mark“ od „zaštitnog znaka“.

Otud ljagu ne bacam na dućandžije, nego na publiku. A ona je naš narod.

  Mislim da merkantilizacija jezika jeziku ne radi o glavi. Srbi kupe stranu firmiranu robu, pojedu je ili iskoriste a onda tuđinske kutije bace na beton da zaštite noge od hladnoće.

Daleko ozbiljniji vid kvarenja jezika jeste njegovo umrtvljavanje. Gadna pojava. Otkrio ju je još Đuro Daničić. U drugoj polovini pretprošlog veka počelo je, radi privrede i države, prevođenje mnogih knjiga na srpski. U stranim jezicima ima mnogo više pasivnih glagolskih oblika, nego u jedrom i životvornom srpskom. Neuki prevodioci su počeli doslovce prevoditi. Natrunili su u naš knjiški jezik silne pasive.To se činovništvu i školovanima činilo otmeno i učeno. Počeli su govoriti ovako: „Bilo je to urađeno od strane njihove...“ „Obavljeni su setveni radovi ...“ Pokupljeno je zrnevlje i izvršeno mlevenje...“ „Pacijent je podvrgnut terapiji...“ „Obuka azbuke izvršena je na učenicima...“

Ovome slične rogobatne, polumrtve jezičke krpe, Đuro Daničić je oštro uklanjao iz prevoda. On je uvek prevodio strane pasivne oblike, aktivnim glagolom: „Uradili su to!“, „Posejano je!“, „Pokupili su zrnevlje i samleli ga!“, „Pacijenta leče!“ i „Decu su naučili da čitaju“.

U svakom jeziku sveta ima dve vrste govora: mrtav, pasivan, i živ, aktivan.

Evo primera: kada je 23. januara 1806. umro predsednik engleske vlade Vilijem Pit, Mlađi, sastavljali su nadgrobni natpis.

Reše se da napišu kako nije trpao pare u svoj džep. Jedni predlože da se napiše „Preminuo je u okolnostima oskudice“. Mrtav Pit, mrtav i epitaf. A pristalice živog jezika pobede s ovim predlogom:

 „Umro je siromašan!“ Rečeno živim jezikom. To se smatralo najvećim komplimentom koji se nekom političaru može dati. (Poučno i politički, a ne samo jezički!)

Ja razumem zašto je jezik nauke nerazumljiv, ali nerazumljivost   udžbenika i pravničkih dokumenata o građaninovim pravima smatram jezivim usmrćivanjem jezika. Ono se radi s ciljem: da te odvoje od znanja i razumevanja svojih prava.

Sem pravnika u veliku antijezičku zaveru stupili su i poneki pisci udžbenika za srednje škole. Prepisuju univerzitetske knjige i to prodaju bezazlenom zavodu za udžbenike. Kažu da je u tom zavodu jedan urednik obdaren fotografskim pamćenjem – može napamet da izgovori hiljadu latinskih  reči. Ponosi se time, s pravom. Ali udžbenici s njegovom overom deci su teški. Dođu im kao da uče telefonski imenik napamet. (Ne verujem da je to istina! Pominjem kao opomenu.)

Tek ostaje jedno: borba za srpski jezik, živ, razigran i aktivan, mora se povesti žešće među pravnicima i u udžbenicima. I pisci udžbenika i pravnici snose deo odgovornosti za živi jezik.