Rodoljupci i autonomaši – ponovo

Posle odluke Ustavnog suda po kojoj su mnoge nadležnosti pokrajine po Statutu neustavne, Vojvodina se nalazi u nekakvom pravno-ustavnom limbu. Ako biste se kladili da li će se Statut usklađivati po Ustavu ili obrnuto mogli biste da izgubite. Srbija je verovatno jedina zemlja u kojoj je pokrajinski dokument „stariji” od Ustava.

Danas su u Vojvodini stvorena dva tabora – jedan centristički koji želi da se za sve pita Beograd i drugi autonomaški koji želi da se dostignuta autonomija očuva i ako je moguće ojača u vidu stvaranja državolike tvorevine. Kod prvih se nekako uprošćeno vidi problem i sažima u izjave tipa „Vojvodini treba autonomija” ili pak „šta bre hoće Vojvođani dovoljno im je sedam odsto”. Sa druge strane barikade se još lakše izriču jednostrane i maliciozne optužbe prema prestonici „koja sve nas iskorišćavai koja pljačka Vojvodinu”. U međuvremenu je Vojvodina postala više od autonomije a manje od republike.

Radikalno autonomašku priču zagovara samo Čankova liga i neke manjinske stranke, DS je iako perjanica pokrajinske vlasti doživljena na izborima kao „vojvođanska ispostava beogradske centrale”. Pajtić nikada ne bi dobio toliko glasova da iza njega nije stajao Beograd i tadašnji predsednik Tadić. No Pajtić je poput Đukanovića (koji je stao izapolitikePerovićevih liberala),preuzeo autonomašku politiku Nenada Čanka bez njegove provokativne i skandalozne retorike. Stoga je za one koji brinu za stabilnost države koju nagriza crv regionalizma mnogo opasniji.

Grubo rečeno moglo bi se reći da je novosadska elita u značajnom broju više sklona ideji autonomije jer veruje da je to šansa za realizaciju njihovih interesa, dok je veći deo većinskog naroda zabrinut zbog autonomije koja može da završi u federalizaciji pa i secesiji. Na političkoj sceni gotovo niko ne artikuliše u punoj meri taj strah i bojazan koji nije za potcenjivanje jer suočigledno „Beogradu” pokrajina i njeni problemi – daleko. Na kraju ali ne kao i poslednje uvek moramo imati u vidu da su stranci vrlo zainteresovani da zaštite „prava Vojvodine” te da republička vlast ne može tek tako da se ,,meša u unutrašnja pitanja zemlje”.

Radikalna autonomaška scena je trenutno u teškoj krizi iako imaju značajne resurse. Čanak je u defanzivi jer su i njegovim malobrojnim pristalicama dosadile provokacije i ispadi tabloidnog lidera. Nedavno je njegova uzdanica i potencijalna naslednica gospođica Jerkov u koju je dosta investirao odlučila da promeni dres i da pređe u DS. To nam govori da se naročito posle onog nasilnog ponašanja Nenada Čanka prema čoveku koji je navodno bio grub prema njegovoj rođaki počeo da gubi pozicije i podršku. Prelazak Aleksandre Jerkov se može tumačiti i kao slatka osveta Pajtića za to što mu je nekada „autonomaški saborac” do sada priređivao.

No da sve ne bi ostalo na tome potrudile su se Dveri inicijativom da se ukine Pokrajina Vojvodina. Tu su inicijativu pre njih prošle godine pokrenuli i iz organizacije ,,Svetozar Miletić” a zagovarali su je i neki drugi antiautonomaški krugovi i intelektualci. To jeste legitimna politička ideja, ali je očigledno i onima koji je zagovaraju da nije realna u današnjoj političkoj situaciji.

Takva inicijativa bi imala kao prethodni korak i promenu Ustava, što nam u trenutku slabosti nije baš potrebno. Teško da bi promena Ustava donela jačanje državne pozicije oko rešavanja kosovske drame ili nekog drugog pitanja. Druga negativna posledica je da ovakva inicijativa oživljava radikalno autonomaštvo poput Čanka kome takvi nerealni „antivojvođanski” zahtevi predstavljaju vetar u leđa. Neko paranoičan bi mogao da pomisli da to nije slučajno već da se kroz dozirane sukobe „ekstrema” održava i jača politička polarizacija.

Jedan simpatičan predlog koji pokušava da nadiđe ili barem zaobiđe podelu na patriote i autonomaše jeste inicijativa „treće Srbije” (bivše Dveri) da Novi Sad bude glavni grad države. Ideja je da se neka ministarstva izmeste iz prestonice u Novi Sad, Niš i Kragujevac i da se na taj način rastereti glavni grad a provincija dobije nešto od decentralizacije. Na taj način, autori ovog predloga misle da se lokalpatritizmom otupljuje oštrica autonomaštva. Bilo kako bilo ovakav predlog jeste osnova za razmišljanje koje treba da vodi ka prevazilaženju postojećih podela i raskola kroz društveni konsenzus ili srpski rečeno narodnu slogu.

politički analitičar