Prebrojavanje dobra ili zla

Svestan rizika da kao političar gubi, Boris Tadić je izvinjenjem Hrvatima za zločine Srba u proteklom ratu kročio na kliski put koji bi od njega mogao da stvori državnika.

Nije se čuditi što je njegov gest izazvao više pokuda nego pohvala u zemlji koja je kroz istoriju pravila mitove od svojih poraza, kao da viteških i slavnih pobeda i nije bilo. Predsednik se izvinio u ime onih koji su počinili zlodela Hrvatima. Onih koje bih svakako da vidim pred sudovima, radije pred ovdašnjim nego pred tribunalom u Hagu.

Tadić je šokirao zbrajače šteta poslednjih hiljadu/tisuću godina. Sve koje i danas vodi morbidna ruka koja prekopava stratišta, jame i vrtače, Jasenovce i Vukovare. One koji zbog poveza nacionalističke mržnje i netolerancije preko očiju i ne mogu da imaju viziju prosperitetne i mirne budućnosti.

Dokle će se na ovim prostorima stalno prebrojavati počinjeno tuđe zlo, a sopstveno potiskivati kao da ga nije bilo? Dokle "naši" mogu da ubijaju i pale, a zločin je samo kada isto rade "njihovi"?

Kakva je konkretna korist od izvinjenja, pita jedna žena na sajtu "Politike". Moralno pročišćenje, a to je upravo ovaj čin, nije, gospođo, levantski bazar za cenkanje. Predsednik očekuje da drugi slede njegov primer, ali ako to i ne učine, samo zahvaljujući njegovom gestu imaćemo pravo da pitamo zašto zadah mržnje i nacionalizma iz susedstva zagađuje Srbiju.

Tadić je Bošnjacima u Srebrenici već pokazao da želi da Balkan počne da prebrojava dobro, a ne zlo teških istorija. Ako je prvi, ako zbog toga žele da ga razapnu na zilotski krst, onda to uvećava hrabrost ličnog čina, a predsednika kandiduje za državnika.

Pregledao sam komentare čitalaca srpske štampe i hrvatskog tiska. Tačno, popriličan se broj našao u bradatom zagrljaju, odnosno Za-dom-spremni euforiji da izvinjenja ne treba davati niti ih primati. Dražinci i francetićevci koji bi se ponovo zdušno prihvatili poravnavanja računa istorije/historije. Zapravo ljudi koji i ne shvataju da im žrtve njihovih naroda ništa ne znače – jer u suprotnom ne bi igrali svoj vudu ples i prizivali obračune.

S kojim to pravom Aleksandar Vučić može da kaže da je predsednikov gest "bruka i sramota za Srbiju"? Valjda jedino s pravom na imunitet iza koga se prikriva kada građane demokratske Srbije poziva da krenu u ratove. Moje je pravo da me, bez imuniteta, sramota i od Vučića i od onih koji politikantski ćute.

Mržnja nije u modi, ali nacionalizam je ostao, konstatuje hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić koja je neko vreme emigrirala pred raspojasanim hadezeovskim domoljubljem. Kada pročitam koliko su neki sada ovde uneli ostrašćenog parapatriotizma u napad na predsednika, ostaje mi samo da se s njom složim.

Možda bi bilo najuputnije da zaboravimo velikosrpsku gazimestansku retoriku i trijumfalni grč na licu oca hrvatske države kada je govorio da Srbi "nisu stigli pokupiti ni svoje prljave gaće". Srbija više nije Miloševićeva, Hrvatska nije Tuđmanova. Ostavimo sve nekom budućem balkanskom Orhanu Pamuku, pa neka on izbegava atentate naših praunuka.