Polemika Britanaca o ulozi Srbije u Velikom ratu

Pokušaj da se krivica za izbijanje Prvog svetskog rata pripiše Srbiji datira od samog početka ratnog sukoba, a među prvima optužbe je iznela i Meri Edit Daram, britanski antropolog, još u decembru 1914. godine. Kampanju je nastavila i u ratnim godinama kroz polemiku sa poznatim britanskim istoričarem Robertom Siton-Votsonom. Njihova pisma nikada nisu objavljena ni u Velikoj Britaniji, a do njih je, spremajući svoju doktorsku disertaciju u Londonu, došao Aleksandar Rastović, vanredni profesor Opšte istorije 20. veka na Filozofskom fakultetu u Nišu, o čemu je govorio na međunarodnom skupu „Srbi i Prvi svetki rat”, upravo održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Dobar poznavalac balkanskih prilika, Meri Daram je od 1900. godine boravila bar petnaestak puta na Balkanu i Srbiji: najpre u službi britanskog Forin ofisa, a potom zbog svojih antropoloških istraživanja.

– Meri Daram je autor nekoliko studija o Balkanu i Srbiji. Njena veoma objektivna knjiga „Kroz srpske zemlje”, iz 1903. godine, prevedena je i na srpski. Tu je realno predstavila političke prilike, navela da su Srbi patili najpre pod turskom, a potom austrijskom vlašću, pisala je o geografiji i kulturi srpskog naroda. Potom se 1911. desilo potpuno „pomračenje”, odlazi na prostor Albanije, počinje da radi u prilog albanske nezavisnosti, postavši njihov vatreni lobista što će ostati do kraja života – ističe Aleksandar Rastović.

Tada nastaje i njena knjiga „Planinska Albanija”, zbog čega je Albanci zauzvrat nazivaju „albanskom kraljicom”. Počinju optužbe na račun Srbije i V. Britanije za koju je smatrala da je 1918. pomogla stvaranje jugoslovenske države.

– Profesor Siton-Votson sa njom polemiše javno od 1920. godine, a potom i pismenim putem sve do 1929. Pozivajući se na različitu arhivsku građu (austrijsku, srpsku, nemačku, britansku), naučno i argumentovano osporava njene tvrdnje oko odgovornosti srpske vlade za izbijanje rata. Polemika sadrži 20 pisama koja se čuvaju u fondu lične prepiske koja je pohranjena u biblioteci Škole za slovenske i istočnoevropske studije u Londonu – kaže Rastović.

Prema njegovim rečima, u reviji „Nova Evropa”,čiji je osnivač Votson, Meri Daram objavljuje 1920. tekst u kojem ističe da ova redakcija prima  novac od jugoslovenskih vlasti da bi zastupala njihove interese.

– Meri Daram navodi da su Nikola Pašić i Stojan Protić, kao ministar unutrašnjih dela,znali ko je ubica austrijskog prestolonaslednika. Ona pretpostavlja da je Pašić očekivao da se Austrija neće usuditi da uđe u rat sa Srbijom, a atentat, ako uspe, doneće mu veću političku moć koju to tada nije imao. U pismima Votsonu iz 6. i 14. marta 1925. godine, Meri Daram ponovila je da je atentat isplanirao šef obaveštajne službe srpskog generalštaba Dragutin Dimitrijević Apis, pozivajući se na svedočenje zvaničnika Arnolda Fostera kome je, kako je navela, veliki broj ljudi u Beogradu potvrdio da je srpska vlada znala sve o atentatu. Upozorenje koje je Nikola Pašić uputio austrijskim zvaničnicimapreko Jovana Jovanovića Pižona, srpskog poslanika u Beču, da se sprema neka akcija protiv austrijskog prestolonaslednika,Meri Daram je ocenila kao „blef srpske vlade” – kaže naš sagovornik.

Engleskinja 1925. objavljuje knjigu „Sarajevskiatentat”, piše o umešanosti vladinih službenika u atentat, i to Milana Ciganovića i Voje Tankosića, kao i Dragutina Dimitrijevića Apisa koji je, kako je istakla, dao podsticaj za izvršenje tog čina.

– Meri Daram je opravdavala ultimatum austrijske vlade upućen Srbiji, čak i njegovu najsporniju odredbu o učešću austrijskih oficira u istrazi ubistva na njenoj teritoriji. Smatrala je da je Austrija u pravu kada optužuje Dimitrijevića, Tankosića i Ciganovića za učešće u atentatu, kao i srpsku vladu, jer prvu dvojicu nije otkrila i uhapsila, a trećem je dozvolila da kao njen državni službenik pobegne i tako se spasi kazne za zločin – kaže Rastović.

I Siton-Votson je onda štampao svoju knjigu „Sarajevo, studija o uzrocima svetskog rata” 1926, gde je uvrstio građu iz berlinskih i bečkih arhiva, i britanskih dokumenata.

– Votson iznosidasu tri činjenice nepobitne: da je Sarajenski atentat bio samo krajnji događaj u jednom spontanom pokretu koji je nastao u Bosni i Hrvatskoj, a koji Srbija nije mogla da spreči; da je Austrija sa svoje strane još u godinama pre rata sistematski pripremala pokoravanje Srbije i da se odlučila da ostane pri svome napadačkom držanju, kada je saznala da joj je pomoć Nemačke osigurana – napominje Rastović.

Kako dodaje, Siton-Votson zaključuje da atentat nije delo zvanične Srbije,  već čin pojedinaca, članova organizacije „Crna ruka”, koja je u tom trenutku bila u velikom sukobu sa beogradskom vladom. Pominje i da je austrijski ministar, grof Berhtold atentat video kao odličan povod za rat i priliku da pridobije javnog mnenja. Njegov cilj je bio iznenadni napad na Srbiju, bez prethodne objave rata, jer je Austrija, kako je isticao, većčetiri puta nameravala da napadne Srbiju: 1908, 1912–1913, u zimu 1913. i neposredno pre atentata u Sarajevu.

– Od trenutka stupanja na dužnost 1906. godine šef austrougarskog generalštaba Konrad fon Hecendorf zalagao se za uništenje Kraljevine Srbije. U srpskoj državi video je opasnost za ostvarivanje austrijskih  ciljeva na Balkanu. U pismu austrijskom ministru spoljnih poslova Erentalu, od 18. decembra 1907, napomenuo je da mu je još prilikom okupacije BiH 1878. postalo jasno da se „rešenje jugoslovenskog problema ima naći samo u Srbiji, dakle jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije”. Austriji je, dakle, bio potreban samo povod za rat, a posle atentata stvorili su uslovi za ostvarivanje zamisli o sveopštem ratu – naglašava Aleksandar Rastović.

Uz sve to, kako dodaje,  ultimatum od deset zahteva, koji je  ispostavljen zvaničnoj Srbiji jula 1914, Edvard Grej, šef Forin ofisa je, u pismu upućenom Mauriciju Bunsenu, britanskom poslaniku u Beču, ocenio kao „najgori dokument koji je ikad jedna država uputila drugoj nezavisnoj državi”.

Mirjana Sretenović