Naši radikalno desni unuci

Dedina dika i ponos. Što nije mogao da uradi osnivač Nacionalnog fronta Žan-Mari Lepen, dalekih sedamdesetih, može njegova unuka Marion Marešal Lepen. Jer plavokosa, vitka, odlučna katolikinja, upravo je napunila 26 godina i mogla bi baš danas da postane najmlađa predsednica regionalne vlade u istoriji Francuske. Tada će se pobrinuti da Azurnu obalu, Provansu i deo južnih Alpa (region u kome je dobila petnaest odsto više glasova od svog rivala) hrišćanski „pofrancuzi”. U Sen Tropeu, Nici ili Kanu, gde su se još sedamdesetih slobodno ljubili i grlili gejovi i drugi, gde su crnci, belci i Arapi zaboravili na razlike, gde su se mogle videti i slikati svetske filmske zvezde u bikiniju bez gornjeg dela, unuka će zavesti red, onako kako ona zamišlja pravu Francusku. Bez slobodne ljubavi, bez kontracepcije, džamije će morati da se smanje, katedrale mogu da se povećaju, brak mora da se poštuje, svinjetina će se jesti ili ćeš ostati gladan...

Nije li to ironija svoje vrste? Da je osnivača krajnje desnice zbog ekstremnih rasističkih stavova njegova rođena kćer Marin Lepen izbacila iz stranke kao suviše radikalnog, a da sada Marion, njegova lepa, mlada unuka vraća dedinu desnicu na pravi put, u ćorsokak, gde joj je uvek i bilo mesto.

Pariz bi mogao da spreči napredak ekstremne desnice jer su se vladajući socijalisti odrekli svog učešća u drugom krugu regionalnih izbora, kako bi podržali Sarkozijevu stranku desnog centra i tako onemogućili pobedu Marion Lepen na jugozapadu , i njene tetke Marin Lepen u regionu na severu (Nor Pa Kale Pikardija)  odakle uz velike muke kreću trajekti i vozovi preko Lamanša u Veliku Britaniju.

Taktika stvaranja blokova kako bi se zaustavio Nacionalni front do sada je uspevala, ali ona ima kratak dah. Intelektualni terorizam, tako je Marin Lepen nazvala spremnost socijalista da se „žrtvuju” i podrže Sarkozijeve republikance kako bi nakratko blokirali drugu i treću generaciju Lepenovih.

Treća generacija i Uelbek: Njihovo vreme dolazi već 2017. na predsedničkim izborima kažu analitičari. Čak ni politička fantastika tako često pominjanog „Pokoravanja” Mišela Uelbeka nije mogla to da predvidi. Izlazak šestog romana omiljenog francuskog pisca pojavio se u knjižarama 7. januara i u dan i čas se poklopio s terorističkim napadom na satirični magazin „Šarli ebdo” na čijoj je naslovnoj strani te srede osvanula karikatura Mišela Uelbeka. Usijani pozadinski kontekst i neverovatna koincidencija učinili su da Uelbekovo „Pokoravanje” preko noći postane najtraženije štivo u Francuskoj, Evropi i obe Amerike, a da ga niko do tada nije ni pročitao. On je tada izfantazirao da će umerena islamska partija 2021. doći na vlast u Francuskoj a da će umorna i istrošena judeo-hrišćanska Evropa lako prihvatiti najmlađu i najprodorniju monoteističku religiju.

Iako je proglašen za islamofoba, Uelbek je zapravo melanholični satiričar Zapada, a „Pokoravanje” je groteska na račun evropske socijaldemokratije, nikako napad na islam.

Šta se zapravo dešava s trećom generacijom? Onom koja nosi prezime osnivača Nacionalnog fronta i onom čiji su roditelji rođeni u Francuskoj, a dedovi došli trbuhom za kruhom iz Severne Afrike ili s Bliskog istoka? Zašto su u sekularnoj državi, kakvom Francuska sebe smatra, jedni pohrlili kod najradikalnijih imama, a drugi se zaludeli da će bombama na Siriju, Irak, Mali... sprečiti sopstvene državljane od daljih terorističkih napada.

Malo je ko u vanrednom stanju, posle još jednog jezivog terorističkog napada na Pariz, spreman da sluša Uelbeka, pa je tako njegov tekst „Optužujem” (bleda aluzija na Emila Zolu i ostale francuske angažovane intelektualce koji su snagom svojih reči utemeljivali principe mnogih modernih država u svetu) objavljen u italijanskom „Korijere dela sera”, i potom u „Njujork tajmsu” samo šturo zabeležen u francuskim medijima. Samo dan-dva posle napada na Pariz, pisac osuđuje političke vođe, kako Sarkozija, tako i Olanda koji vode „apsurdne vojne operacije po svetu čiji glavni rezultat je produbljenje haosa”. Jedino je amnestirao Dominika de Vilpena jer je, zahvaljujući tadašnjem ministru spoljnih poslova, Francuska izbegla „brzanje u nepotrebni rat u Iraku 2003”.

Neobeleženi dan sekularizma: U ovom haosu retko se ko može snaći: u Americi pojedini guverneri pozivaju da se po ugledu na vreme iz Drugog svetskog rata i zatvaranje svih američkih Japanaca u koncentracione logore naprave slični sabirni centri za muslimane, u Austriji Sebastijan Kurc poziva na zatvaranje muslimanskih obdaništa jer se tamo o trošku poreskih obveznika Austrije deca odgajaju u paralelnom svetu i ne uče nemački. Istovremeno se bez ikakvih komentara prati aktuelna vest da su žene u Saudijskoj Arabiji tek juče prvi put dobile dozvolu da izađu na glasanje. Nastavnici su odbili zahtev iz Pariza da se 9. decembra širom zemlje obeleži „nacionalni dan sekularizma” ili sto deset godina od donošenja zakona o odvajanju crkve od države, jednog od principa na kojem je utemeljena francuska republika. Zakon je 1905. godine stupio na snagu, da bi umanjio uticaj Katoličke crkve na državne institucije.

Treća generacija izrasla je na neobjašnjivim i šokantnim informacijama o ludacima koji raznose ljude na koncertima i stadionima i bombama koje se bacaju na Siriju, Irak, Avganistan, ali se nalogodavci ne nazivaju teroristima niti se tamošnje žrtve broje. Bolje je da im se objasne ti događaji koji nemaju veze ni s verom ni sa sekularizmom.