Cenzorske makaze za Pjerove karikature.

Slobodan Kljakić

26. 01. 2016. 22:11

Документација Сл. Кљакића

„Politika” je karikaturi uvek pridavala veliki značaj, a radovi Pjera Križanića (1890–1962) nosili su naročit pečat.

„Pravi narodni karikaturista gotovo folklornog daha i maha, koji je svoj raskošni talenat utkao u dnevnu, angažovanu karikaturu, to je bio Pjer”, napisao je Stanislav Vinaver 1954. godine.

Prvu karikaturu objavio je u „Politici” 3. oktobra 1923. i sve dok ih je crtao naredne tri decenije, one nisu tražile od čitaoca, što napisa Vinaver, da „glavom mnogo mućka”: „Publici se dopadalo kod Pjera – pored razumljiva gusta crteža i krepke i jezgrovite legende – što se sve može prokljuviti, bez po muke”.

U vreme postojanja oficijelne cenzure u Kraljevini Jugoslaviji, pogotovo tokom tridesetih godina prošlog veka, na mukama su bili i „Politika” i Pjer.

Karikaturu „Da vidi svet...” nacrtao je na vest da je „Japan uveo cenzuru i u Šangaju”, gde je komisija lorda Litona ispred Društva naroda prikupljala saznanja o Mandžuriji, da bi posredovala između Kine i Japana.

„Nije trebalo da žurite bar s tom cenzurom”, kaže stranac Evropljanin. „Naprotiv!”, odgovara vojni predstavnik Japana i objašnjava: „Mi smo želeli da pokažemo svetu da smo u svemu civilizovan narod!”

Cenzori Presbiroa zabranili su ovu Pjerovu karikaturu, svakako i zato što su u njoj videli sebe. Oni su naročito imali posla u vreme Španskog građanskog rata koji je započet 1936. godine. Vlada Milana Stojadinovića je slala signale Berlinu i Rimu, u nastojanju da im se približi, a nacistička Nemačka i fašistička Italija su podržavale Franka.

Ministar policije izbacuje novinare iz redakcije „Politike”

Objavljivanje tekstova i karikatura u prilog republikanskoj Španiji definitivno je zabranjeno u zimu 1937. odlukom ministra unutrašnjih poslova Antuna Korošeca. Nekoliko meseci ranije, 1. maja, zbog pisanja o Španiji, iz „Politike” su na Koroščev zahtev izbačeni Živojin Balugdžić, Vladimir Dedijer, Oton Krstanović, Čeda Kruševac i Aleksa Markišić, a uskoro i Vuk Dragović.

Puls vlade i javnosti kucali su u različitom ritmu, jer su simpatije naroda bile na strani republikanaca koji su u Španiji imali potporu u SSSR-u i u Francuskoj.

Uprkos oštroj cenzuri, uz svakojaka dovijanja, „Politika” je tokom prve godine rata pisala daleko povoljnije o republikancima nego o Franku, listu je rastao tiraž, a cenzori su zato bili još oštriji.

Zabranjena je i Pjerova karikatura „Odbor za teranje šege” koja je trebalo da se pojavi 28. oktobra 1936. godine. Ovom karikaturom je izvrgao kritici nemoć vodećih sila da spreče rasplamsavanje građanskog rata u Španiji, pošto su bili jalovi napori Komiteta devetorice koji je imao obavezu da blokira spoljno mešanje.

Cenzurisana je i Križanićeva karikatura iz proleća 1937. godine „Franko govori...”, uz pojašnjenje: „Donju izjavu dao je general Franko dopisniku ’Avasa’.”

„FRANKO: – Nova Španija biće zemlja pravde i bratstva!”, kaže nadmeni generalisimus pred inostranim dopisnicima, koji beleže njegovu izjavu.

„NOVINAR: – A kuda ćete se vi u to vreme skloniti, gospodine generale?”, pita dopisnik s visokim zaliscima, iznenadivši i dvojicu svojih kolega – jedan ne diže pogled ka Franku a drugi razgoračenih očiju očekuje njegov odgovor.

Cenzurisana je i njegova karikatura „Nove namere generala Franka”, jer „general Franko izjavljuje da zavodi u Španiji demokratiju”.

„Demokratija (uvređeno, baca novine): – Strašna vremena! Prvo me izvređa i izbije, pa posle hoće da me i zavede!”, komentariše već ostarela, umorna evropska demokratija.

U „Politici” su tridesetih godina objavljivali karikature i Vladimir Žedrinski, slikar Miodrag Petrović („M. P.”), takođe i Đorđe Lobačev.

Moćna struja u Britaniji tada je očijukala s Hitlerom, da bi našla kompromis s nacističkim vođom, pa je Vladimir Žedrinski je nacrtao karikaturu „Svetski cirkus”.

Bogdan Đ. Popović s otisnutim stranama „Politike” ide u Presbiro

Bogdan Đ. PopovićJednu Pjerovu karikaturu iz novembra 1937. godine Presbiro, začudo, nije zabranio, ali ju je delimično cenzurisao. Mimo britanskog ministra inostranih poslova Entoni Idna i bez njegovog znanja, lord Halifaks je tih dana posetio Berlin gde se susreo sa Hitlerom. Razgovarali su i o kolonijalnom pitanju, što je Pjeru poslužilo kao inspiracija. Afrički domorodac, nadnet nad novinski izveštaj o ovoj poseti, komentariše:„Evo, ovde piše da će oni u evropskoj džungli da se potuku zbog nas. Sad samo ne znam da li zbog toga što je naš život mnogo skup ili što je njihov mnogo jeftin.”Građu o cenzuri u „Politici” tokom tridesetih godina, dobio sam 2003. od dr Đorđa B. Popovića, čiji je otac Bogdan Đ. Popović postao saradnik „Politike” 1930, kao reporter sudske hronike. Ubrzo je na mestu urednika dopisničke rubrike nasledio legendarnog Dobricu Kuzmića. Dobio je potom dodatno, odgovorno zaduženje da održava vezu između lista, zvanične državne cenzure i tužilaštva.Zahtevao je taj posao svakodnevno nadmudrivanje, inteligentno nadmetanje sa uvek budnim, nakostrešenim cenzorima i odlučnost da se brani stav redakcije. Popović je taj posao obavljao do 5. aprila 1941. godine, kada je izašao poslednji broj međuratne „Politike”, dan pre nacističkog bombardovanja Beograda.U obnovljenu redakciju vratio se oktobra 1944. kao ličnost od velikog poverenja Vladislava Ribnikara, a 27. februara 1952. postao je glavni urednik obnovljenog „Politikinog Zabavnika”. Svojevrstan je kuriozitet da se ni na jednom od 500 i više brojeva „Zabavnika”, objavljenih tokom deset godina pod njegovom dirigentskom palicom, nikada nije potpisao kao glavni urednik tog lista, zbog čega i beležimo Popovićev odrešiti stav: „Tri su najglavnija faktora za razvoj naše, srpske kulture: Srpski književni glasnik, Politika i Politikin Zabavnik.”Da nije bilo Bogdana Đ. Popovića, ne bismo znali za cenzurisane karikature Pjera Kružanića, Žedrinskog i drugih „Politikinih” autora.

Na klackalici postavljenoj na „drvo mira” preteže demokratija, koja gura predstavnika Velike Britanije ka suprotnoj strani, na kojoj su zagrljeni fašista i nacista. Glas iz publike upozorava: „Pazi, Džoni, da ne pokvariš ovu lepu ravnotežu!”

Presbiro je zabranio ovu, a onda i karikaturu „Zato što rasna teorija ima reč” čiji je autor potpisan inicijalima „OR”. Povod je bila izložba rasnih pasa održana u Beogradu. Dok stoje na nekom od beogradskih ćoškova, Zeljov pita svog uličnog druga Šarova da li se i sam prijavio za izložbu? Na to Šarov odgovara: „Kako ću, kad nemam dokaze da sam Arijevac.”

Presbiro je propustio ovu karikaturu u štampu, ali su u Pjerovom komentaru cenzurisane dve reči – „evropskoj džungli”.

Poruke ove i drugih cenzurisanih karikatura Pjera Križanića i ostalih autora „Politike”, čini se da su aktuelne i danas.