Da li Kurdistan nastaje prvo u Siriji

Mada su isključeni iz mirovnih pregovora u Ženevi, sirijski Kurdi bi trebalo da daju svoj glas o budućnosti te zemlje, rekao je specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Siriju Stafan de Mistura. Upravo to su Kurdi učinili juče – na područjima kojima upravljaju, kako su najavili, proglasiće uređenje o kojem se naveliko spekuliše da će na kraju snaći čitavu Siriju: federalno. U tri kurdske oblasti u severnoj Siriji biće uspostavljen „federalno-demokratski” sistem samouprave, prema kojem će one voditi svoje ekonomske, bezbednosne i odbrambene poslove, navodi se u dokumentu predstavljenom na konferenciji Kurda u gradu Rmelijanu, u koji je uvid imao Rojters.

Poziv za ženevske pregovore Kurdi nisu dobili na zahtev Turske, koja očekivano nije bila oduševljena njihovim podsećanjem na to da se i oni pitaju za sudbinu Sirije. Jučerašnji potez Kurda Ankara je odbacila kao neprihvatljiv, naglašavajući da su za nju teritorijalni integritet i nacionalno jedinstvo Sirije od fundamentalnog značaja.

Tri kurdska područja u Siriji protežu se stotinama kilometara uz južnu granicu Turske, koja je i na svojoj teritoriji opet u ratu s kurdskim militantima, ali gotovo da nije preterano reći da je digla vojsku na čitavu tu etničku grupu, ako se u obzir uzme koliko se bespoštedno obrušava na jugoistočne gradove u kojima ona predstavlja većinu stanovništva. Osim logora Radničke partije Kurdistana u Iraku, u oblasti koja se takođe nadovezuje na kurdske krajeve u Turskoj, režim Redžepa Tajipa Erdogana je u nekoliko navrata bombardovao i sirijske Kurde, upozoravajući ih da im neće dozvoliti da svojim trupama pređu reku Eufrat i spoje sve teritorije kojima gospodare.

Svojevrsnom provokacijom bi se mogla nazvati i jučerašnja ocena Kurda, izneta u Rmelijanu, da će se sastanak u Ženevi – čiji učesnici, predstavnici sirijske vlasti i opozicije, odbacuju federalizaciju kao rešenje za njihovu zemlju – završiti bez rezultata. Ali, za sada se ne čini da je to predviđanje puka zajedljivost bez utemeljenja u stvarnosti. U ovom trenutku, tri dana nakon početka skupa u Švajcarskoj, još se ne zna ni kada će Mistura uspeti da nagovori zastupnike zaraćenih strana da uopšte sednu za isti sto. Prethodnu rundu pregovora oni su napustili pre nego što mu je to pošlo za rukom. Ni skup u Ženevi verovatno ne bi bio otvoren da obe strane nisu pod velikim pritiskom svojih patrona, sirijski predsednik Bašar el Asad iz Moskve, opozicija iz Vašingtona. Spekuliše se i da je odluka Vladimira Putina da povuče glavninu ruskih vojnih snaga iz Sirije, između ostalog, i vid pritiska na Asada, s kojim se u poslednje vreme vidno razilazio u raznim stavovima.

Mada su pristali da dođu u Ženevu, pre nego što su uopšte prešli na razmatranje narednog koraka u rešavanju petogodišnje krize, režim i pobunjenici su se posvađali i oko onoga što je ranije ugovoreno – preciznije, onoga što su među sobom utanačile velike sile da bi potom uveravale svetsku javnost kako je načinjen pomak. Glavni čvor ostaje sudbina Asada.

O predsedničkim izborima, uz parlamentarne, u Siriji u nekom trenutku tranzicije ka miru i vlasti koja bi ujedinila zemlju govorila je i Moskva. Asad se o tome nije izjašnjavao, ali njegov ministar spoljnih poslova Valid el Mualem, javile su svetske agencije, sada isključuje tu mogućnost. Američki državni sekretar Džon Keri je Mualemu i njegovom šefu poručio da ne nastoje da sa stola skinu ono što su prihvatili i Rusi i Iranci, koji takođe podržavaju Asada. Premda se po izjavama iz Kremlja zbilja može verovati da je o tome bilo reči s Vašingtonom, istina je i da u zvaničnoj izjavi Međunarodne grupe za podršku Siriji (MGPS) od 14. novembra, koja se može naći na sajtu UN, piše da će u roku od približno 24 meseca biti organizovani izbori – bez preciziranja toga za koji nivo vlasti bi bili održani. Verovatno u želji da ne naljute odmah saveznike na terenu, velesile su to ostavile nedefinisano, kao jednu od diplomatskih „korisnih nejasnoća”, koje se naknadno, kad otpor štićenika bude slomljen, mogu interpretirati po želji, kao da se takvo konačno rešenje oduvek podrazumevalo.

U izjavi MGPS navodi se i da će pre izbora u Siriji biti formirana „inkluzivna uprava”, dok o eventualnoj ulozi Asada u njoj nema ni reči. Opozicija danas to prevodi kao prelaznu vladu, pred čije osnivanje Asad mora napustiti položaj, dok režim ovu tačku sporazuma sila tumači kao vladu nacionalnog jedinstva, nad kojom ostaje sadašnji sirijski predsednik.

S obzirom na sve te nejasnoće, pomalo je licemerno kada se Keri poziva na prethodni dogovor, kao i kada portparol Kremlja Dmitrij Peskov opominje sve strane da ne ometaju pregovore ispostavljanjem „nezasnovanih ultimatuma”. Naime, raniji dogovor je takav da se razne interpretacije, pa time i preduslovi, mogu na njemu zasnovati.

Verbalnu razmenu vatre među Sirijcima Mistura je relativizovao konstatacijom da pregovori uvek počinju snažnim i retoričkim izjavama. Samo, te ritualne provokacije, kako bi ih trebalo shvatiti po njegovom objašnjenju, Mistura je doživljavao dovoljno ozbiljno da, kako je preneo Rojters, upozori Asada i ustanike kako će, primeti li nedostatak volje za pregovore, „vratiti pitanje u ruke onih koji imaju uticaj: Ruskoj Federaciji, SAD i Savetu bezbednosti”.

Suštinski, izaslanik UN preti Sirijcima kako će se opet neko drugi dogovarati o njihovim sudbinama. Istina je da se dosad jedino tako dolazilo do bilo kakvog sporazuma. Ali, zahvaljujući tome što sile gotovo da nisu pitale Sirijce na šta su zaista voljni da pristanu, pregovori neprekidno zapinju oko istih poteškoća.

Problem sada nije isključivo u tome što Amerika i Rusija ne slamaju otpor svojih štićenika onoliko brzo koliko bi to volele. Bez čvrstih formulacija koje bi ih obavezivale nakon što ispod njih stave potpis, i Vašingtonu i Moskvi je lako da se predomisle. Tako je Bela kuća digla ruke od zahteva za momentalnom detronizacijom Asada, dok Kremlj tvrdi da ne razgovara s Amerikom o federalizaciji Sirije, premda je pre dve nedelje tu ideju ocenio kao prihvatljivu.