Bler Bušu: Irak nije Kosovo, ali biću uvek s tobom

Kako aveti iz prošlosti i kobne političke odluke mogu da grunu iz ormana, baš u najtežem i najkomplikovanijem trenutku, dokazuje bura koja se digla u Velikoj Britaniji usred dramatičnih podela oko „bregzita”.

Još se ne zna da li će bivši premijer Toni Bler završiti na optuženičkoj klupi kao ratni zločinac, ili će biti proglašen samo za grešnika koji je svoju zemlju, uvodeći je u rat protiv Iraka, doveo u sramni položaj, ali je izvesno da će izveštaj Čilkotove komisije, danas objavljen, naterati političare da ubuduće pažljivije slušaju javnost pre nego što donesu kobne odluke.

Među mnogim otkrivenim podacima, jedan otpečaćeni dokument biće citiran kao krunski dokaz za sve dalje akcije, sudske ili političke, protiv Tonija Blera, nekadašnjeg britanskog premijera, koji je u rat u Irak krenuo da bi iskazao lojalnost tadašnjem američkom predsedniku Džordžu Bušu, a ne da bi zaštitio interese i dobrobit zemlje na čijem je čelu bio.

Upravo je pismo Tonija Blera koje je osam meseci pre napada na Irak napisao Džordžu Bušu izdvojeno kao najznačajniji papir iz objavljenog dugo očekivanog izveštaja Čilkotove komisije, koji se sastoji iz 12 tomova ili 2.600.000 reči.

Sa ovog dokumenta skinuta je oznaka državne tajne tek posle dugogodišnjeg napora Komisije za ispitivanje britanskog ulaska u irački rat, koja je osnovana na inicijativu Gordona Brauna (2009), Blerovog naslednika na mestu premijera.

„Biću uz tebe šta god da odlučiš”, piše Toni Bler koga su mnogo puta u to vreme prozivali da se pretvorio u „pudlicu” američkog predsednika. On zatim upozorava Buša da je ulazak u irački rat opasan i riskantan.

„To nije Kosovo, to nije Avganistan, to nije čak ni Zalivski rat”, napisao je osam meseci pre napada na Irak i manje od tri godine posle dvoipomesečnog bombardovanja SRJ. Nešto pre toga u julu 2002. vlada u Londonu je zaključila kako je predsednik Buš „nestrpljiv da krene na Irak” i da bi „SAD mogle da preduzmu vojne akcije, što bi Ujedinjeno Kraljevstvo stavilo u težak položaj”. Ipak, Bler piše svom prekoatlantskom prijatelju da „bi bila prava stvar otarasiti se Sadama Huseina” i da bi on trebalo da se „obuzda”, mada je to uvek rizičan poduhvat. Režim Sadama Huseina je brutalan i nehuman, ocenjuje Bler. Najbolji način da se opravda ulazak u rat jeste da to prođe verifikaciju Ujedinjenih nacija.

Iz izveštaja komisije, na čijem je čelu ser Džon Čilkot, može se zaključiti da sadržaj pisma i Blerovo obećanje Bušu da će ga slediti u svemu nisu prethodno usaglašeni sa članovima njegovog kabineta ili drugim političarima. Iako Bler insistira na diplomatskim aktivnostima u UN, njegovo obećanje predsedniku SAD uključuje i mogućnost učešća Britanije u vojnoj akciji, čime je premijer stavio svoju zemlju u veoma težak položaj. Praktično, posle tog obećanja  bilo bi nemoguće da UK odustane od podrške Vašingtonu.

Gotovo svi mediji osuđuju na jedan ili na drugi način Tonija Blera, što je uveo zemlju u rat koji je odneo sto hiljada iračkih života, dok su Britanija i SAD izgubile 179 odnosno 4.000 vojnika. Rat je doprineo jačanju Islamske države (ID), ugrozio reputaciju UK u svetu. Porodice 179 britanskih vojnika, lider laburista i višedecenijski antiratni aktivista Džeremi Korbin i Aleks Salmond, bivši škotski premijer, zahtevaju da se Toni Bler izvede pred sud i da mu se sudi za ratne zločine.

Nešto umereniji u oceni Blerove odgovornosti jeste sam Džon Čilkot, penzionisani britanski političar i čelnik ove petočlane komisije, koji je predstavljajući izveštaj ocenio da je „Britanija u rat u Iraku ušla pre nego što su iscrpene sve druge opcije“ i da ta odluka počiva na pravnoj osnovi koja je bila „daleko od zadovoljavajuće”, dok su razlozi za vojnu akciju koje je predstavio Bler bili preuveličani. 

Iako naglašava da zadatak komisije nije bio da utvrdi da li je ulazak UK u rat bio legalan ili ne, Čilkot je okupljenim rođacima poginulih britanskih vojnika rekao da su obaveštajni podaci o navodnom Sadamovom oružju za masovno uništenje bili „loši”, a da je vlada Tonija Blera predstavila opasnost od iračkog oružja „sa sigurnošću koja nije bila opravdana” i da rat i njegove posledice nisu bile dovoljno analizirane ni sa vojnog stanovišta...

Čilkot je naveo da u martu 2003 „nije bilo neposredne pretnje od Sadama Huseina i da je haos u Iraku i regionu usledio posle invazije”.

„Britanski zvaničnici trebalo je da znaju rizike od unutrašnjih podela u Iraku, opasnosti od povećane aktivnosti Al Kaide i mogućnosti da dođe do opšte nestabilnosti u zemlji”, rekao je Čilkot.

Iako je ovaj izveštaj četiri puta veći od Tolstojevog romana „Rat i mir”, i daleko obimniji od zbirke romana o Hariju Poteru, prvi i nepotpun pogled na opšte zaključke ukazuje da je Čilkotova komisija upotrebila svu svoju veštinu da ublaženim rečima opiše grešku koja je dovela do nesagledivih posledica i u svetu i u Velikoj Britaniji.

Toni Bler je po podne izjavio da mu je žao i da se kaje zbog rata u Iraku. Ali kao da nije čuo negodovanje javnosti i nije video izveštaj Čilkotove komisije, Bler je ponovio da je odluku o ulasku zemlje u irački rat doneo „u najboljem interesu Britanije“, a da će za sve „moguće greške preuzeti punu odgovornost”.

On tvrdi da su se obaveštajne procene u to vreme o tome da treba ići u rat tek kasnije ispostavile kao pogrešne.

„Ono što je usledilo, vremenski se mnogo produžilo i ispalo je krvavije nego što smo ikada mogli da zamislimo”, rekao je Bler.

O dokumentu koji je izazvao najviše pažnje, u kome Bušu obećava da će biti uz njega, izjasnio se još ranije pred Čilkotovom komisijom: „Nisam mu ponudio blanko ček, već sam se trudio da mu objasnim kako da zajedno postignemo naš cilj.”

Zna se da cilj nije postignut, a da je Bliski istok ovim ratom zapao u krvavi haos, koji se preneo na celi svet. Ali uprkos ogromnim stradanjima, ni Buš, ni Toni Bler nisu do sada za svoje postupke odgovarali.  

Mnogo je blagih i oštrih komentara izrečeno u vezi sa Tonijem Blerom i britanskim učešćem u ratu u Iraku. Najrečitije su bile kratke izjave majke poginulog vojnika i jednog Iračanina iz Bagdada koji je učestvovao 2003. u rušenju spomenika Sadamu Huseinu: „Moj sin je poginuo uzalud”, rekla je majka. „U Sadamovo vreme živeli smo bolje i sigurnije nego sada”, rekao je nekadašnji protivnik svrgnutog i obešenog iračkog predsednika.