Kako izbaciti iz trke za zlato silu koja pola veka lovi zlato

Od našeg izveštača

Rio de Žaneiro – „Gradimo nešto posebno godinama. Naš program ima istoriju, dugu tradiciju visokih plasmana na svetskom nivou. Jedan cilj kome stremimo, ipak, nije ostvaren ovog meseca. I ne znam da li će biti ispunjen kroz četiri godine ili 52, međutim, naš posao je da zlatna olimpijska medalja postane stvarnost u nekom trenutku istorije odbojkaškog programa Sjedinjenih Američkih Država“.

Ova prekjučerašnja izjava selektora američkih odbojkašica Karča Kiralja, u izboru Svetske odbojkaške federacije (FIVB) najboljeg igrača 20. veka, nedvosmisleno govori o veličini podviga naše reprezentacije u polufinalu Olimpijskih igara. Amerikanke maštaju o zlatu još od Tokija 1964 (pre 52 godine), kada je odbojka debitovala na najvećoj smotri sporta, ali srebrno odličje ostaje njihov najveći domet (tri puta 1984, 2008, 2012, bronza 1992).

Posle drugog uzastopnog poraza od Brazilki u olimpijskom finalu (3:1 i u Pekingu i u Londonu), pre četiri godine na klupu SAD doveden je „zlatni“ Kiralj. Jedini igrač s tri olimpijske krune: u odbojci dve (Los Anđeles 1984, Seul 1988) i u odbojci na pesku jednu (Atlanta 1996). U Riju se borio za svoju četvrtu, ali što je mnogo važnije, za prvu odbojkašica koje su stigle kao vodeća selekcija na svetskoj rang-listi. Verovalo se da je on garant uspeha, tim pre što je Amerikanke odveo do prvog zlata na Svetskom prvenstvu, pre dve godine u Italiji. Znatno je promenio sastav, zadržavši samo četiri igračice iz londonskog finala. U susret olimpijskom turniru šest od osam takmičenja su osvojile.

Srpska priča je sasvim drugačija. Isto je samo to što su na obe strane postojali veliki snovi...

Ako ostavimo po strani bronzu Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Parizu 1951 (savezni kapiten Sava Grozdanović), naša odbojka u prošlom veku nije imala zapaženije rezultate na međunarodnoj sceni. Moglo bi da se kaže da je olimpijsko zlato muške reprezentacije, 2000. u Sidneju, početak stvaranja moćne ženske ekipe. Tadašnji predsednik OS Jugoslavije Aleksandar Boričić je najavio sledeće: „Sada želimo ženski tim na vrhu“! U trenutku kad odbojkašice „nisu postojale na svetskoj mapi“. Dve godine kasnije na mesto selektora došao je Zoran Terzić i reprezentacija je počela da raste iz godine u godinu. Bilo je i uspona i padova, ali za razliku od Amerike, kod nas se nije menjao šef struke. Od tada su naše odbojkašice nanizale 15 medalja (sa ovom u Riju), računajući pored tri najveća takmičenja i Evropsku ligu, Gran pri i Evropske igre. Šest puta uzastopce (2006-11) proglašavane su za ekipu godine u izboru Olimpijskog komiteta Srbije.

I varpci na grani znaju da je odbojkaški sport kod nas primer dobre organizacije. Mnogo je uloženo u uspehe (više truda nego novca) i medalje su se isplatile, što se vidi po tome koliko je odbojka popularna kod nas, pre svega kod devojčica. Računa se da u Srbiji ima, u svim kategorijama, oko 45.000 igrača (18.500 registrovanih u obe konkurencije) od čega 30.000 odbojkašica. Samo u Beogradu je 10.000 odbojkašica, u Novom Sadu oko 5.000. Na teritoriji naše zemlje registrovana su 342 ženska kluba i ko zna koliko škola odbojke. U Vojvodini maltene svako selo ima klub.

Postoji pet rangova takmičenja: Superliga, Prva liga, Prva B liga, Druga liga, Regionalne liga. Opštinske lige nisu zanemarljiva baza.

Odbojka je u školama najmasovniji sport za devojčice, a verovatno ukupno najpopularniji ekipni ženski na svetu. Jedini je timski sport u kojem su izjednačeni ugovori igrača i igračica. Tako će Kineskinja Džu Ting, naš rival u finalu, igrati u novoj sezoni u Turskoj (Vakifbanka) za milion dolara po sezoni.

Ali, da se vratimo na Ameriku, na njihov potencijal stvaranje šampiona...

Ženska odbojka je na ulasku u 21. vek bila na trećem mestu po broju registrovanih sportista u američkim srednjim školama (iza atletike i košarke), ali je u poslednje dve godine izbila na drugu poziciju. Ne bi bilo pogrešno da se kaže i da je najmasovnija, pošto u atletici postoji desetine disciplina.

Osam puta više devojčica nego dečaka u SAD trenira odbojku. Recimo, samo u Kaliforniji (40 miliona stanovnika) taj odnos je 40.000:16.000 za devojčice. Prema statistici Nacionalnog saveza srednjoškolskog sporta SAD (NFHS) za prošlu školsku godinu, u Americi ima 15.755 škola u kojima se igra ženska odbojka, a registrovano je 426.309 igračica (u muškoj konkurenciji 2.333 škole i 55.417 igrača). Atletiku trenira 485.969 devojčica, a košarku  429.380. Kad je reč o univerzitetima – što je već ozbiljna odbojka – na koledžima sve tri divizije prijavljeno je ukupno 16.647 igračice i 1.064 tima. Nije lako nadmašiti jedan takav moćan sistem za „pravljenje“ odbojkašica.

„Poraz od Srbije je ogromno razočaranje. To baš jako boli, što je i prirodno. Takav je osećaj kad vam je do nečega toliko stalo“, rekao je posle polufinala američki Kardž Kiralj koji je bio pomoćnik selektora SAD kad smo od njih izgubili sa 3:0 (za svega 72 minuta) u grupi na Olimpijskim igrama u Londonu 2012.