Naivna konstruktivnost Seada Turulje
Povodom teksta „Mirni razlaz Nenada Kecmanovića“, od 30. novembra
Gospodin Turulja s pravom kaže da nije moguće naći Bošnjaka koji bi bio spreman da razgovara o mirnom razlazu. Sigurno je, takođe, da se ne bi mogao naći ni bilo ko u Bošnjaka spreman da razgovara o vraćanju entitetskih nadležnosti koje pripadaju RS prema izvornom Dejtonu. Iako su u decembru 1995. potpisali upravo takav dokument, gotovo svi Bošnjaci su jedino spremni da razgovaraju o jedinstvenoj BiH, a pošto je ni Srbi ni Hrvati neće, onda očekuju da ih na to nateraju SAD i EU ili Al Kaida. Međutim, da bi zajednica tri konstitutivna naroda mogla da opstane i funkcioniše neophodno je da su svi saglasni, a da bi se raspala, dovoljno je i da samo jedan neće. Šta ćemo ako, kao u slučaju BiH, čak dva od tri to neće, tj. ako u njoj ostaju nevoljno i privremeno pod spoljnim pritiskom?! Iako je bio lider muslimanske dominacije, u fazama kada je ta spoljna podrška njegovoj politici slabila, Alija Izetbegović je više puta rezignirano govorio da „nema BiH ako je neće ni Srbi ni Hrvati“. Postajao je svestan da BiH kao država nije nikakva metafizička kategorija nego rezultat konsenzusa naroda koji tu žive.
Dakle, jedina šansa za BiH bila je da sami Bošnjaci pridobiju druga dva naroda za ravnopravan život u zajedničkoj državi. Naprotiv, muslimani/Bošnjaci su od Alije do Bakira Izetbegovića sve radili da ih odbiju od takvog projekta. Od Alijinog nadglasavanja u parlamentu BiH i referenduma 1992. do Bakirove interpelacije povodom datuma Dana Republike 2016, Bošnjaci su demonstrirali doslednu odlučnost da na osnovu brojčane premoći nametnu Srbima centralizovanu i unitarnu BiH. A istu politiku sprovode i u odnosu na Hrvate u Federaciji, pa oni traže treći entitet. Prirodno je da je zbog toga vremenom samo poraslo komšijsko nepoverenje prema bošnjačkoj nacionalnoj eliti i opala ionako tanka identifikacija Srba i Hrvata sa BiH.
Konstatovao sam da se teritorijalno-etnička slika BiH tokom rata i ne manje posle rata toliko promenila da više ne liči na „šaru leopardova kože“, nego se svela na tri nacionalno jednobojna polja po liniji entitetskih i kantonalnih granica. Rezultati popisa stanovništva svedoče da se procenat Srba u Federaciji sveo na jedva dva odsto, netrpeljivost ili čak mržnja pre svega Bošnjaka prema Srbima i Hrvatima, zato što neće jedinstvenu BiH, u porastu je, bošnjačke političke elite su beskompromisne u očekivanju da Turska i Saudijska Arabija reše problem.
Glavnina argumentacije g. Seada Turulje zasniva se na tezi da entitetske granice ne bi mogle da funkcionišu kao državne, a to apsolutno nije tačno. Normalno je da nove granice zasecaju u geografske, ekonomske i druge regionalne celine u odnosu na status kvo ante i takvih je primera mnogo u svetu i pogotovo na Balkanu. Pretvaranjem tih entitetkih granica u državne ne bi se moralo ništa promeniti sa stanovišta ekonomije, komunikacija, trgovine, saobraćaja, kulturne razmene i sl. Nije li se to isto dogodilo i prilikom pretvaranja republičkih granica u državne tokom raspada bivše SFRJ, pa to muslimane tada nije brinulo. Naprotiv borili su se da se secesijom to „živo tkivo“ preseče državnim granicama. Međutim, veze su obnovljene čim je rat prestao, a mnoge su trajale i tokom rata.
Kao argument da to u slučaju BiH nije moguće g. Turulja navodi primere, pa kaže: „Mirni razlaz po receptu prof. Kecmanovića bi značio permanentnu vojnu graničnu okupaciju Sarajeva od Srba jer Trebević nadvisuje grad, a nalazi se u RS… Svi izvori vode za Sarajevo nalaze se u RS ... Veći deo dalekovoda koji napajaju strujom Sarajevo je u RS …“ Pobogu, na kakvu vojnu okupaciju g. Sead misli nakon mirnog razlaza?! I Beograd se snabdeva vodom iz reke Save koja izvire u Sloveniji i u Srbiju dolazi iz Hrvatske, pa nikom ni u toku rata nije padalo na pamet da joj skrene tok. Trgovina strujom je već odavno u praksi država regiona i megavati se pozajmljuju, kompenzuju, prodaju i kupuju. Dubrovnik se snabdeva strujom iz HE Trebišnjica iako je u RS, a ne u Hrvatskoj itd.
G. Turulja takođe piše: „Grad i distrikt Brčko je jedina veza zapadne RS i Banjaluke sa Beogradom, a upravo na trasi koridora Hrvati i Bošnjaci su većina i kontrolišu i poseduju zemljište i naselja na tom prostoru…“ G. Sead opet kao da smo još u građanskom ratu i kao da ne govorimo o mirnom razlazu. Sličan primer teritorijalnog diskontinuiteta ima država Hrvatska jer Neum, koji je u Federaciji BiH, preseca njenu vezu sa dubrovačkim primorjem. Hrvatska već razmatra različita rešenja (podzemni i nadzemni koridori i sl.), a dotle na 50 km ima nekoliko graničnih prelaza. I nikom nije palo na pamet da zbog toga Hrvatsku udruži sa BiH u jednu državu.
RS je referendumom pokazala da će raditi na vraćanju entitetskih nadležnosti i za to ima uporište u izvornoj verziji Dejtonskog sporazuma, koju su potpisali i bošnjački lideri i garantovale SAD i EU, a pojedinačno još i Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Rusija. A to je, videli smo, izazvalo novu salvu jalovih pretnji iz Sarajeva, uključujući i najavu „petnaestodnevnog rata protiv drugog entiteta“ (general Halilović), i to „uz pomoć Al Kaide“ (akademik Bušatlija).
Turulja smatra da bi umesto moga „mirnog razlaza“ trebalo tražiti načina da se „tenzije smanje, iznađu praktična rešenja, otvore perspektive razvoja za sve“. Odlično! Neka samo, umesto meni, pošalje pismo Bakiru Izetbegoviću. Ali neka požuri, jer posle 25 godina RS nije spremna da trpi još četvrt veka pretnje, ucene, podvale i kršenja Dejtona.
Profesor univerziteta