Harmonija u kamenu

Nedavno je u Galeriji SANU predstavljeno ce-de izdanje audio dela „Harmonija u kamenu“, kompozitora Ljubice Marić i paleontologa Nikole Pantića, kao i kulturologa Dimitrija Vujadinovića. Posebnost ovog dela je i u tome što je ono redak primer izuzetno uspešne saradnje umetnika i prirodnjaka.

Delo je urađeno u dve jezičke varijante, srpskoj i engleskoj. Podsetimo, 2009. godinu Unesko je proglasio za godinu Ljubice Marić i Milutina Milankovića.

Prošlo je već devet godina otkad je završeno snimanje ovog nesvakidašnjeg zvučnog izdanja. Rad na njemu započet je sredinom 1997. godine, a završen je krajem sledeće. Bombardovanje Srbije se primicalo, a tim s kojim sam imala privilegiju da sarađujem, bio je usredsređen na realizaciju specifičnog umetničkog poduhvata koji je zamišljen kao opomena da svojim sve bezobzirnijim odnosom prema prirodi čovečanstvo ugrožava sopstveni opstanak na Zemlji.

Sećanja na zajednički rad još su vrlo živa: pored akademika Nikole Pantića, čija je knjiga Traktat o jedinstvu, harmoniji i ukrštaju prirodnog i duhovnog (kraći naslov, na koricama, glasi: O jedinstvu prirodnog i duhovnog) predstavljala osnovu za ceo poduhvat, na okupljanja su redovno dolazili Dimitrije Vujadinović, spiritus movens projekta i autor sinopsisa, obavezno i Ljubica Marić, pa istoričarka umetnosti Spomenka Medaković, kao i moja malenkost. Kasnije, kada smo posle pripremnih sastanaka u Muzikološkom institutu i studiju Narodnog pozorišta, počeli da radimo na samom snimanju u Studiju u Makedonskoj ulici, članovi ekipe su postali i provereni snimatelj tona Zoran Jerković, kao i recitatori – za verziju na srpskom glumac Ljubivoje Tadić, a za englesku Stiven Egnu.

Kada sam se, u ranu jesen 1997, na poziv Ljubice Marić priključila timu, već je postojao sinopsis teksta i prve skice za izbor muzike. Sav potonji rad sastojao se u preradama tih predložaka, nekada vrlo dalekosežnim, a te aktivnosti su se odvijale u izuzetno kreativnoj atmosferi i debatama. Svako ko je poznavao Ljubicu Marić lako će mi poverovati da je ona bila najangažovaniji član tima, najčvršće držala do svojih predloga, ali i ponekad bila spremna da prihvati sugestije drugih. Iako već u vrlo poznim godinama – imala je tada blizu devedeset godina – sa velikom mentalnom energijom učestvovala je u donošenju odluka o svim detaljima koji su se ticali izbora, rasporeda i trajanja muzike. Pored toga, bila je vrlo zainteresovana za kvalitet i montažu verbalnih tekstova. Poznato je da je posedovala izrazitu sklonost prema književnosti (kao, uostalom, i prema drugim umetnostima), tako da je sa velikom kompetentnošću ulazila i u to polje. Znalačke su bile, takođe, i njene sugestije tumaču govornog teksta koje su se odnosile na akcentuaciju i intonaciju. Posebnu pažnju je poklanjala „mekim“ prelazima i međusobnom uklapanju govornih i muzičkih elemenata.

Za mene je posebno iskustvo bilo posmatranje kako ona sagledava sopstvena dela, autonomna u osnovi, a za ovu priliku „funkcionalizovana“ – dela čiji se fragmenti dopunjuju i prepliću sa iskazima iz sfera nauke, poezije i filozofije. Nju je u najvećoj meri nadahnjivalo prepoznavanje sopstvenih ili bliskih misli o sudbinskim pitanjima postojanja, iskazanih u različitim oblastima stvaralaštva. U tekstovima iz knjige Nikole Pantića, uključujući fragmente iz dela svetskih velikana koji su u njoj sadržani, ona je pronašla pregršt dragocenih misli koje svedoče o mudrosti i dalekovidosti njihovih autora, i o njihovoj spoznaji jedinstva prirodnog i duhovnog.

Dramatični udari timpana (iz prvih taktova 5. stava Pesama prostora)uvode slušaoca u Harmoniju u kamenu, delujući kao upozorenje na ozbiljnost teme o kojoj se raspravlja u nastavku. Muzika se ponovo začuje onda kada se evociraju zbivanja iz najstarijih geoloških epoha, kada je nastajalo kopno: početak Pasakalje na tom mestu deluje uzbudljivo, stvarajući atmosferu pradrevnosti.

Jedna od najranijih kompozicija Ljubice Marić, Sonata fantazija za violinu solo, daje novu dimenziju Odi Suncu koju je sastavio faraon Amenhotep, a sećam se da je kompozitorka pričala kako je to delo komponovala pod utiskom posmatranja jednog zalaska sunca na obali mora. Čudesni miligram za glas i flautu, divno izbrušeno delo iz njenog poznog opusa, izabrano je za minute meditacije posle objave da je „Božanstvena sredina na Zemlji, koja je stvarana milijardama godina, iznedrila zatim i Čoveka“. Monodija Oktoiha za violončelo solo izabrana je za umetničko obogaćenje izlaganja o Čoveku koga je naša planeta izlegla, kao „kvočka na suncu“ (Vladika Nikolaj Velimirović). Koje bi drugo delo Ljubice Marić, osim Pesama prostora, i to njihovog Preludijuma, intenzivnije obasjalo govor o univerzalnoj ljudskoj duhovnosti i tako najavilo jedan poznati odlomak iz Njegoševe Luče mikrokozma? Muzička evokacija zastrašujuće budućnosti zbog nastalog nesklada između Čoveka i Prirode, realizovana je muzikom iz Oktoihe 1, čiji odsečni naleti truba stvaraju odgovarajući zvučni ambijent za košmarnu viziju anđela uništenja iz Otkrovenja sv. Jovana Bogoslova – dramski vrhunac celog ostvarenja. Kasnije razmišljanje o ljudskom trajanju u vremenu ozvučeno je ponovo jednim odlomkom iz Pesama prostora: muzička podloga je 4. stav u kojem se postepeno stvara snažna gradacija čiji je vrhunac istovremeno početak sledećeg, 5. stava: tada začujemo one iste upozoravajuće udare kao na početku Harmonije u kamenu, a tom reminiscencijom ojačava se unutarnja povezanost dela.Peti stav Pesama prostora je zvučna osnova za nastavak govornog teksta u kojem se zagovara „mudra delotvornost Čoveka i sveopšta harmonija“. Na samom kraju dela, kao neki postludijum, nadovezujući se na poslednje stihove iz odlomka Slova ljubve Despota Stefana, stoji kamerna kantata Prag sna, zagledana u onostrano.

Ne mogu a da na ovom mestu ne spomenem da je upravo Slovo ljubve bilo uključeno u Slovo svetlosti, jedno drugo složeno delo u kojem je korišćena muzika Ljubice Marić. Harmonija u kamenu zapravo se može posmatrati kao redukovaniji vid tog teatarsko-ritualnog ostvarenja. Stvarano tri decenije ranije, tokom više godina, u saradnji Ljubice Marić sa književnikom Zoranom Mišićem i rediteljem Vladom Petrićem, umetnicima srodnih senzibiliteta, Slovo svetlosti, kao i Harmonija u kamenu, svedoči o naglašenoj potrebi ovih autora da izraze svoja nekonvencionalna viđenja velikih tema opstanka (nacionalnog – u slučaju Slova svetlosti, univerzalnog – u Harmoniji u kamenu).