Božuri ne cvetaju u dvorištu Petra, Spiridona i Sretka

Le­po­sa­vić – „Ni­smo mo­gli da iš­če­ka­mo da do­đe­te. Žu­ri­li smo iz ško­le i iz do­ma zdra­vlja, da ne za­ka­sni­mo, pa da nas če­ka­te!” Ova­ko nas u Uli­ci To­plič­kih ju­na­ka, bez bro­ja, u na­se­lju Do u Le­po­sa­vi­ću, do­če­ku­ju Pe­tar, Spi­ri­don i Sret­ko, ti­ska­ju­ći se na pred neo­mal­te­ri­sa­nom prizemljušom.

Pe­tar i Spi­ri­don su bli­zan­ci od 14 go­di­na, go­di­nu mla­đi je Sret­ko. To su tri si­na Dra­gi­še (54) i Mi­re (41) Vu­li­će­vić, ko­je smo pr­vi put sre­li pre ma­nje od go­di­nu da­na.

Ni­šta se, bog­zna, od on­da ni­je pro­me­ni­lo. Pe­tar osla­bio, ima 38 ki­la, Spi­ri­don se „ubu­cio”, Sret­ko po­ras­tao. Još ve­ća si­ro­ti­nja im se na­to­va­ri­la, di­še iz sva­kog ćo­ška. Re­klo bi se svud gde vam po­gled ode. – ’Aj­de, evo me, pri­čaj­te! Tra­ži­li ste da do­đem. Ko će pr­vi – sme­je­mo se, ne bi­smo li raz­bi­li muk  ma­li­ša­na, ko­ji se be­hu po­sti­de­li.  – Je l’ mo­gu ja – di­že dva pr­sta naj­ku­ra­žni­ji Sret­ko.