Sudije bez zaštite

U Srbiji malo-malo pa nekome padne na pamet da pravdu uzme u svoje ruke. Tek, prođe nešto više od mesec dana, a opet napad na sudiju. Ovaj put se valjevski opštinski sudija takoreći za dlaku izvukao od nasrtaja čoveka s nožem kojeg je osudio na šest meseci zatvora uslovno zbog nanošenja lakih telesnih povreda. 

Verovatno ima i onih koji bi možda, ne shvatajući svu ozbiljnost ovog slučaja, tražili opravdanje u postupku napadača, u smislu – nije on to sigurno hteo, ma ko zna šta je čovek sve pretrpeo, možda je nekoga sa razlogom malo istukao i ko zna kakva mu je sramota naneta u sudu, i da li je baš sve bilo po pravdi...

Većina, kojoj su slike nedavno ubijenog sudije Dragiše Cvejića, predsednika Opštinskog suda u Knjaževcu, još sveže pred očima, najoštrije osuđuje ovaj i druge napade na nosioce pravosudnih funkcija.

Kad smo već kod ovih osuda, nekako mi se čini da se u većini slučajeva sve svede na „najoštrije osuđivanje”. Ne kažem da nadležni ništa ne rade kad je reč o procesuiranju počinilaca, niti kažem da policija ne pruža zaštitu kada joj to traže pa ona proceni da postoje razlozi, isto kao što ne kažem da nije počelo da se radi na poboljšanju bezbednosti sudija i tužilaca. Nego mi se čini da nije samo to dovoljno.

Problem je daleko složeniji nego što to na prvi pogled izgleda.

Sudije koje, koliko god naglašavaju da je sudstvo jedna od tri grane vlasti i da nikako ne zavisi od druge dve, isto tako napominju da bez zakonodavne i izvršne ne mogu da rade. Odnosno od ove dve vlasti im zavise uslovi za rad, koji opet utiču na ažurnost i kvalitet rada sudija.

Ne osporavam kritiku na račun nepostojanja odgovarajućih zakona koji bi regulisali rad sudija i štitili ih, a sve u svetlu nedovoljnih mera obezbeđenja nosilaca pravosudnih funkcija.

S druge strane, ne mogu da krivim ni sudije kada njihov rad ocenjuje kako ko i kad stigne i kako mu odgovara. U trouglu policija-tužilaštvo-sud, jedni na druge svaljuju krivicu, a propuste „upisuju” u tuđe teftere. Ništa bolji nisu političari koji „veruju u sud” kada im je to potrebno da kažu, a najčešće je reč o spornim privatizacijama i stečajevima, a zatim isti taj sud napadaju ukoliko im nije po volji neka od sudskih odluka.

Kada se saberu sva ova međusobna prepucavanja iz kojih ne proizilazi ništa drugo do stvaranje atmosfere u kojoj je teško snaći se, kao rezultat dobija se to da prosečan građanin, nezadovoljan sudskom odlukom, smatra da za pravdu treba sam da se pobrine.

To možemo da nazovemo gubitkom poverenja u sistem, u državu i njene vrednosti, jer šta bi drugo mogao da bude nasrtaj na sudiju koji je nosilac jedne od najodgovornijih funkcija u državi.

Ipak, želim da verujem da je reč samo o pojedincima, a ne o kolektivnom obezvređivanju društva, države, a i morala.

Isto kao što verujem da u zatvoru sede korumpirane sudije, kao pojedinci, a ne predstavnici sudstva.

Ali ne verujem da bi rešenje bilo to da svaki sudija u Srbiji dobije svoje lične čuvare.