Poltronska plašljivost i žalopojke žrtve

Kako biva sve jasnije da je mogućnost punopravnog pridruživanja Evropskoj uniji za sve balkanske zemlje koje još nisu članice, uključujući, naravno, i Srbiju, kako se to kaže, na dugom štapu, spoljnopolitička orijentacija zemalja između Vardara i Une u kontekstu novog odmeravanja snaga između Zapada, s jedne, i Rusije i Kine, s druge strane, meriće se, izgleda, isključivo NATO aršinom. Crna Gora je već neko vreme deo NATO-a, Severna Makedonija je potpisala pristupni sporazum koji će da stupi na snagu nakon što ga ratifikuju sve zemlje članice, u Bosni i Hercegovini je pitanje nastavka procesa pridruživanja NATO-u ključni kamen spoticanja između Republike Srpske i Federacije BiH, dok je u Srbiji, barem prema izjavama predstavnika vlasti, i dalje na snazi politika „vojne neutralnosti”.

U tim okolnostima, evo, približava se dvadeseta godišnjica početka bombardovanja ondašnje SR Jugoslavije od strane NATO-a. Reč je o događaju koji nesumnjivo ima najveći i najsnažniji uticaj na stavove stanovništva Srbije prema NATO-u, odnosno događaju zbog kojeg u svim anketama procenat ljudi u Srbiji koji bi podržali članstvo u ovom savezu jedva da doseže dvocifren broj. Vlasti u Srbiji zbog toga, a to na ponešto različit način važi i za današnje i za prethodne vlasti, uprkos insistiranju na tezi da Srbija pripada Evropi, a gotovo sve evropske zemlje su članice NATO-a, šalju ambivalentne signale o svakoj godišnjici početka bombardovanja. S jedne strane se insistira na naraciji o neravnopravnoj borbi između najjačeg vojnog saveza u istoriji čovečanstva i jedne male zemlje, govori se o nevinim žrtvama cinično prozvanim „kolateralnom štetom”, počesto se ne odustaje ni od „lažnih vesti” po kojima je službeni naziv operacije tobože bio „Milosrdni anđeo” i tako dalje; dok, s druge strane, kao da postoji svesna želja da se izbegne ozbiljna i kontekstualizovana rasprava o tome šta je tačno bombardovanje značilo, i za Srbiju, i za NATO, i za ceo svet.

Veliki francuski pisac Andre Malro zabeležio je na jednom mestu devizu koja veli: „Nije mi važno ono što je samo meni važno”. Korisno je u javnom prostoru imati to kao ideju vodilju. U ovom kontekstu, naravno da iz srpske perspektive nipošto ne treba zaboravljati žrtve, ali je takođe važno i posmatrati bombardovanje kao istorijski događaj koji je kao retko koji promenio svet i stvorio presedan na osnovu koga će se u dvadeset i prvom veku voditi novi ratovi. Isto tako, vredi se upitati i koliko bi trajala vladavina Slobodana Miloševića da su zapadne zemlje nastavile da ga podržavaju ili barem tolerišu. Sve je to potrebnije od sentimentalnih žalopojki iz pozicije žrtve.

U javnosti Srbije spram sećanja na bombardovanje i današnje politike prema NATO-u postoje dve krajnosti. Njihova distribucija nije ravnomerna. Na jednom kraju je neuporedivo mnogo veći procenat ljudi nego na drugom, ali zato u sredini nema praktično nikog. Na jednom kraju je „zvanična struja”, koja po pravilu zaboravlja da se na Kosovu jesu desili strašni zločini nad albanskim civilima, čemu je prethodila i višegodišnja diskriminacija. Na drugom kraju su oni po kojima je bombardovanje više nego opravdano i zasluženo, te je trebalo biti još razornije i biti samo uvertira u kopnenu intervenciju. Deo ovog stava je i teza da žrtve treba zaboraviti u ime „bolje budućnosti”, odnosno da se treba što pre pridružiti NATO-u, bez suvišnih zašto, jer „ne može šut s rogatim”.

Ima tu, dakle, i poltronske plašljivosti i infantilnog žaljenja sebe samih, jedino nema politike. A politika bi trebalo da hladno analizira prošlost, da je kontekstualizuje u širi okvir i da planira budućnost. Svako ko je svestan da je „moralni razlog” za bombardovanje NATO-u bio samo izgovor, morao bi biti svestan i da „moralni razlozi” u kontekstu opredeljivanja za i protiv NATO-a takođe predstavljaju dimnu zavesu. A neutralnost je moguća samo u situacijama kada je ona zapravo nevažna, odnosno, rečima onog Italijana koga je prevodio Andrić: „U ratovima koje drugi vode neutralnost je dobra stvar za onu zemlju koja je snažna toliko da se ne mora bojati onog ko ostane pobednikom, jer tako se očuva bez velikih napora, a može se nadati i koristi iz nereda koji vladaju kod drugih. U svakom drugom slučaju neutralnost je nerazborita i štetna, jer se takva država izlaže da bude plen pobednika i pobeđenog. A najgora neutralnost je ona koja ne nastaje po smišljenom planu, nego usled neodlučnosti.”

Nije vreme za neodlučnost. Nekad je i pogrešan izbor bolji od neodlučnosti.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista