Preduzeća u Srbiji troše struju na veresiju

Ukupan dug 20 najvećih privrednih dužnika za struju u Srbiji, među kojima su mahom državna preduzeća, juče je iznosio 161 milion evra, što je više nego pre godinu dana, kada je taj dug bio 156 miliona evra. U vrhu liste s najvećim dugom prema „Elektroprivredi Srbije” jeste „Železara Smederevo” d. o. o., koja duguje 4,6 milijardi dinara.

Kako se vidi na ovom spisku javno dostupnom na sajtu EPS-a, „Srbija Ciđin” je, za razliku od RTB Bora, svog prethodnika, među retkim kompanijama koje su smanjile dug u protekloj godini dana, i to za skoro 1,9 milijardi dinara. Tu su još i „Infostan tehnologija” i „Holding kablovi” iz Jagodine. Za preostalih 17, koje su uglavnom u kategoriji javnih i državnih preduzeća, dugovanja za struju su se uvećala, što pokazuje da nije poštovan ni zahtev MMF-a da država prestane da subvencioniše ove firme. Tim pre što je reč o istim firmama kojima se dugovi tolerišu godinama i struja ne isključuje. Na sedmom mestu ove liste našla se čak i Gradska uprava Kragujevca, čiji je dug početkom februara iznosio 775,4 miliona dinara.

Sve ovo možda ne bi bolo oči običnim građanima da je ovim dužnicima struja isključena. Ali, nije. Većina radi normalno, neki su u stečaju, a struju nastavljaju da troše na veresiju. Kad se ima u vidu ova višedecenijska praksa svake vlasti, da se ovakvim dužnicima struja ne isključuje jer su od velike važnosti za privredu zemlje, jasno je da će se građani koji redovno izmiruju račune zapitati zašto se dugovi nekome tolerišu, a nekome struju isključuju i za manje od 20.000 dinara duga.

Upitan dokle država misli da ima dvostruke aršine prema potrošačima, budući da EPS prodaje istu robu – električnu energiju, prof. dr Slobodan Ružić, bivši pomoćnik ministra energetike, za „Politiku” kaže da je reč o praksi države koja ne donosi ništa dobro.

– Naravno da se EPS-u ne isplati da toleriše ogromne dugove relativno malog broja firmi, kao ni relativno male dugove ogromnog broja malih potrošača. Koliko god nam se činilo da nekoj firmi treba pomoći da preživi neki krizni period da radnici ne bi ostali bez posla i koliko god to bile plemenite i hvale vredne pobude, ako se to radi kroz neplaćanje računa za struju, to uzrokuje izuzetnu štetu svima, a ne samo EPS-u – kaže Ružić.

Uzrok toga je, ističe, loša politika države kao vlasnika EPS-a, koja traje duže od tri decenije, a nijedna vlast u tom periodu nije imala snage, pameti i volje da to pitanje reši i zatvori zauvek.

Na pitanje kako treba dalje, on odgovara da „sad nema druge nego da se jedan deo tih potraživanja otpiše, kao u slučaju ’Železare Smederevo’”.

– To je dug još od pre privatizacije ove firme, pre nastanka „Ju-Es stila”. Ima još nekih koji su u stečaju i za koje ne postoje šanse da će ikad biti u stanju da otplate svoj dug (poput „Sirmijum stila”). Od njih treba naplatiti šta se može iz stečajne mase. Neke od firmi sa liste su u 2019. smanjile svoj dug. Očito su ušle u neki proces reprograma i ozbiljno se odnose prema svojim poslovnim obavezama. Njih treba podržati razumnim reprogramom i tako im pomoći im da opstanu na tržištu i da izmire taj dug – objašnjava Ružić.

Međutim, od ključne je važnosti ne dozvoliti ni jednom jedinom preduzeću da uvećava svoj dug iz godine u godinu, a to je u 2019. bio slučaj sa 13 od 20 firmi sa ovog spiska. Ako čovek zbog sentimentalnih osećanja prema rudarima i radnicima može da ima neke moralne dileme da li da osudi neplaćanje „Resavice” ili „Energetike”, mada je i u slučaju ovih preduzeća takav stav uzaludan i pogrešan, potpuno je neshvatljivo da iko može da toleriše neplaćanje računa i uvećanje duga od strane, na primer, Gradske uprave Kragujevca i sličnih institucija, ističe naš sagovornik.

– Stvarno ne mogu da shvatim zašto se to toleriše. Konačno, kad se radi o dugovima drugih javnokomunalnih preduzeća, to je jednim delom posledica populističke politike njihovih vlasnika (opština) i držanja cena njihovih usluga depresiranim, a drugim delom njihove neefikasnosti i lošeg poslovanja. Ni za jedno ni za drugo nema nikakvog opravdanja – objašnjava Ružić.

Kada su ovi dužnici u pitanju, treba im, napominje, dozvoliti ekonomski opravdane cene, naterati ih da posluju profesionalno (što se može ostvariti profesionalnim umesto partijskim menadžmentom) i treba ih naterati da plaćaju redovno sve račune i da budu dobar umesto loš primer u društvu.

– Dugovi firmi nisu opravdanje, niti izgovor za naše dugove. To što neko drugi ne plaća, ne daje nam pravo da i mi ne plaćamo račune. Ako se pojave neki politički lideri i počnu da vas pozivaju da ne plaćate račune, u ime nekih viših ciljeva, ne treba niko da ih sluša, mada ta populistička retorika može da zvuči primamljivo. To je već viđeno u Srbiji i nikakvo dobro nije donelo društvu već samo štete – zaključuje prof. dr Ružić.