Šajkače i šapke ponovo šije najstariji zanatlija

Užice – Hiljade narodnih kapa šajkača i đeneralskih šapki, koje se na mnogim srpskim glavama nose, napravio je u dugoj radnoj karijeri najstariji užički zanatlija Đorđe Jokić (85). I nije se umorio ni posustao – evo ga ovih dana ponovo u svojoj radnji u zanatskom naselju Carina, za svojom dugovečnom šivaćom mašinom „pfaf”, nakon što ga je pandemija bezmalo tri meseca držala u kući.

– Nisam navikao da dokonišem, bolje mi je kad radim. Ali propise poštujem. Sedeo sam tako kod kuće, a mušterija zove, ima li kapa, pita. Biće kad prođe korona, odgovaram. Radnju sam ovih dana otvorio, snage za rad još malo ima, a poneko i svrati da kupi šajkaču, šapku, šubaru. Tu sam i ako zatraže da sašijem čakšire, narodnu nošnju, i to radim – priča majstor Đorđe za svoj omiljeni list „Politiku”, čiji nijedan broj ne propušta bezmalo sedam decenija.

Šajkače su, kaže, najtraženije.

– Još ih kupuju stariji ljudi sa sela. Poneko i od mladih, da pokaže kakvu kapu su mu preci nosili. Nisam se nadao, ali stigoše daleko moje šajkače, sve do Australije i Rusije, s našim ljudima putuju u beli svet – veli doajen užičkog zanatstva, koji šajkače kroji i šije od vojničkog kangara sivomaslinaste ili tamnoteget boje. Osobena majstorija mu je izrada male suvenir šajkače, deset puta manje od standardne, da se nosi kao privezak. Pravi je i sada, mada nije lako oko nje savijati staračke prste.

Dogodine će biti tačno sedam decenija kako je položio ispit za kalfu i sašio prvi sako. Jedno vreme potom radio je u krojačkoj zadruzi, a onda završio ekonomsku školu i zaposlio se kao službenik, tako radeći stekao penziju. S tim što u slobodno vreme od šivenja nije odustajao (šio je odela, sakoe, mantile, kapute). Stariji Užičani znaju da je Đorđe u mladosti radio i u Parizu: uzeo bi ceo godišnji odmor i još mesec dana neplaćenog pa odlazio u Grad svetlosti i šio konfekciju u radionicama, nekad i po 15 sati dnevno. Tako je deceniju i po u Parizu koristio svoje godišnje odmore.

Otkada je u penziji, Đorđe ide po vašarima, sajmovima, saborima i prodaje narodne kape koje šije. Kaže da šajkače najbolje idu u Guči, na Ravnoj gori, u Beogradu...

– Čujem da će u avgustu ipak biti održan sabor u Guči, pa ću opet tamo otići i kape prodavati. Tradiciju nastavljam jer sam na tom saboru prisutan još od 1962. godine. Redovno sam i u zlatiborskom selu Mačkatu na „Pršutijadi”, dve decenije tu kape prodajem, od osnivanja smotre. Ne predajem se, pozne godine se uz rad lakše nose...