Amerikanci i Rusi u razorenom Skoplju

Avion „konver-340” bio je prepun Makedonaca brižnih zbog svojih porodica i domova. JAT-ov pilot manevrisao je i spustio desni bok aviona, što mi je omogućilo da iz kokpita napravim fotografije svojim glomaznim, ali pouzdanim fotoaparatom „rolajfleks”. Bio je to prvi pogled na razoreno Skoplje posle zemljotresa koji ga je pogodio 26. jula 1963.

Bilo je podne, nekih sedam sati nakon snažnog potresa.

„Iz vazduha Skoplje je izgledalo kao da je doživelo teško bombardovanje”, napisao sam u svom prvom izveštaju. „Rupe su zjapile na mestima gde su nekada bili krovovi. Izmaglica od prašine nastale od cigala i maltera nadvijala se nad gradom.”

Pilot je bio jedan od desetine Jugoslovena koji su mi tog dana i kasnije pomogli da izveštavam o onome što se dogodilo – od JAT-ovog osoblja na Surčinu koje me ukrcalo na prvi civilni let za Skoplje, pa sve do Bore Čauševa, makedonskog sekretara za unutrašnje poslove, koji je započeo operacije spasavanja i evakuacije dvadeset minuta posle početnog udara. (Imao je iskustvo u situacijama vanrednog stanja posle velike poplave i izlivanja Vardara samo osam meseci ranije.)

Čaušev mi je rekao da sam prvi strani novinar koji je stigao na mesto nesreće. (Bio sam tada žutokljunac koji je na Balkanu bio tek dva meseca i koji je znao tek stotinak reči srpskohrvatskog.)

Najupadljivije su bili neverovatna tišina i prividna odvažnost ljudi koji su se kretali između srušenih zgrada i iskrivljenih stubova uličnih svetiljki. Neki od njih gurali su drvena kolica natovarena posteljinom i drugim kućnim potrepštinama. Bora Čaušev pričao je da je u prvom momentu stvorena panika i da je masa sveta kao bez glave trčala po ulicama, ali i da je brzo zavladao mir. Velikim delom zahvaljujući njegovim naporima, hiljade pripadnika JNA, vatrogasaca, policajaca i zdravstvenih radnika sjatile su se u Skoplje da bi pomogle.

Po vedrom danu temperatura je dostizala 30 stepeni Celzijusa. U početku se strahovalo da ne dođe do izbijanja tifusa. Olakšanje su doneli brojni kamioni koji su dopremili vodu. Opkolili su ih žedni građani čim su se zaustavili. Mašine za iskopavanje i ekipe ljudi sa lopatama i pijucima poslati su do hotela „Makedonija” i „Skopje”, gde su brojni gosti ležali zarobljeni ispod ruševina, neki od njih živi, a drugi mrtvi.

Bilo je lako da se sakupi materijal za izveštaj o zemljotresu. Teži deo bio je nalaženje načina da se isti i pošalje. Telefonske i telegrafske linije bile su u prekidu, a skopska radio-stanica bila je srušena. Najbliži telefon koji je bio u funkciji nalazio se u Kumanovu, udaljenom 42 kilometra prema istoku. Prevezao sam se do tamo i odšetao do pošte, gde sam na svojoj portabl pisaćoj mašini „hermes” otkucao izveštaj i stao u red za telefon. Tek kasno uveče uspeo sam da uspostavim vezu sa Mirjanom Komarecki, mojom šefovicom, i izdiktiram joj izveštaj, koji je iz Beograda trebalo da prosledi u Njujork. Takođe sam joj rekao da bude spremna i da čeka rolnu filma iz „rolajfleksa” koju će joj doneti kolega iz Beograda.

Na moje zaprepašćenje, usred haosa zbog zemljotresa sve je glatko funkcionisalo i u „Njujork tajmsu” od 29. jula pojavilo se pet fotografija sa filma koji sam snimio.

Postalo mi je jasno da je zemljotres u Skoplju, mada relativno mali kad je reč o broju žrtava (1.070), postao veliki međunarodni događaj. Tog jutra, poslednjeg dana na mestu ambasadora u Jugoslaviji, Džordž F. Kenan dao je bezmalo pola litre krvi za pomoć postradalima. Lorens (Leri) Iglberger, tada zvaničnik nižeg ranga, dežuran za vreme vikenda u američkoj ambasadi u Beogradu, vrteo je telefone da bi obezbedio da Američka armija svoju Osmu poljsku bolnicu za evakuaciju sa 200 lekara i medicinskih sestara iz Ramštajna u Nemačkoj pošalje u blizinu Kumanova. Samo tri dana posle zemljotresa oni su počeli da rade. (Iglbergera, koji je kasnije bio ambasador u Jugoslaviji, kolege su prozvale Lorens od Makedonije, po nadimku Tomasa Edvarda Lorensa – Lorens od Arabije.) Veliku međunarodnu pomoć takođe su poslale Britanija, Švedska, Francuska, Sovjetski Savez i mnoge druge zemlje.

Kako objasniti ovako snažan odjek? Bez zadiranja u psihologiju, sociologiju, pa čak i u istoriju, mislim da je jedan od razloga taj što zemljotresi relativno retko pogađaju centre gradova – mada je Skoplje tada imalo skromnih 170.000 stanovnika. Postoji i određena romantična predstava u vezi sa „Makedonijom”, bilo da se odnosi na recept za voćnu salatu ili za revolucionarni terorizam. Pre zemljotresa, jugoslovensko polaganje prava na Makedoniju snažno i bučno su osporavale susedne Bugarska i Grčka. Kasnije su ti glasovi postali prigušeniji. U svakom slučaju, zemljotres je Makedoniju stavio na kartu međunarodne svesti na saosećajan način koji nijedan politički potez ne bi mogao da ostvari.

Sutradan ujutro došao je predsednik Tito s velikom pratnjom, u stvari većinom članova Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. U kolima sa Emilom (Guikom) Guikovatijem iz Agencije Frans pres, koji se dovezao iz Beograda, probili smo se u Titov konvoj na aerodromu. Pratnja na motociklima odmah nas je primorala da idući kroz grad ostanemo među automobilima zvaničnika, pri čemu je konvoj zaustavio čak i spasilačka vozila na više od sat vremena, dok je masa ljudi nemo posmatrala šta se dešava. Konačno, dovezli smo se do brda na kome je tvrđava Kale. Na travnatom platou podignut je ogroman šator u kome su stolovi prekriveni platnenim stolnjacima bili prepuni hrane i pića. Tito, u nebeskoplavoj uniformi, sedeo je na čelu stola.

Kada su svi seli, Guiko, licem okrenut Titu, na razdaljini od oko 15 metara, progovorio je na engleskom. „Šta činite da biste spasli moje sunarodnike u hotelu ’Makedonija’?” „I šta je sa onima u hotelu ’Skopje’?”, dodao je.

Crven u licu, Tito se okrenuo i zagrmeo. „Šta ovi stranci ovde rade? Ovo je sastanak Centralnog komiteta!” Prišao nam je oficir u uniformi i ljubazno nas zamolio da pođemo za njim, dalje od velikog šatora. Predstavio se na dobrom engleskom, rekavši da se zove Gojko Nikoliš, komandant vojne sanitetske službe, i ponudio da odgovori na naša pitanja. Koliko do sada ima mrtvih? „Do sada, 500 tela”, rekao je. Koliko bi još moglo da ih bude? „Veruje se da je u ruševinama još oko 500.” (Nikoliševe procene bile su zapanjujuće blizu konačnog broja žrtava zemljotresa! Mnogo kasnije saznao sam da je Nikoliš, tada 52-godišnjak, bio ne samo istaknuti pisac, već i partizanski heroj i veteran Internacionalne brigade iz španskog građanskog rata.)

Manje od mesec dana kasnije, ja i mnogi drugi strani dopisnici vratili smo se u razoren grad, prateći čuvenu turneju Nikite Hruščova po Jugoslaviji, od Makedonije do Slovenije. On i njegova žena Nina, u pratnji Tita i Jovanke Broz, ozbiljnih lica prošetali su kroz nekoliko blokova srušenih zgrada. Idući ispred njih, naišao sam na članove inženjerijske brigade sovjetske armije kako lenstvuju na svojim vozilima, puše i piju iz flaša. Na znak, svi su zgrabili lopate i počeli da kopaju. Jovanka Broz je prišla komandantu i, dok su zujale televizijske kamere, pitala ga da li je posao težak. „Naporno je”, rekao je pukovnik. „Ali je život ovih ljudi još teži!”

Iako je izrečen u Skoplju, ne u Holivudu, ovaj dijalog ne bi mogao da bude bolji.

Dejvid Bajnder

(Autor je bio dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Jugoslavije)