Sve više veruje u prst sudbine

VIŠE OD SPORTA
Slavoljub Đukić (80) jedan je od najznačajnijih srpskih novinara. Prve tekstove napisao je 1949. u beogradskom „Sportu”, a potom je radio u „Večernjim novostima”, „Borbi”, „Politici” i NIN-u, nedeljniku u kome je bio glavni i odgovorni urednik. Svojim tekstovima pokazivao je svima šta se sve, stvarno, dešava i dokle u tim informacijama može da se ide.

Mimo volje je penzionisan 1987. godine sa 59 godina. Njegovi stavovi nisu se poklapali sa planovima nadolazeće vlasti Slobodana Miloševića. U „Politici”, tada, nije mogao da objavi ni plaćeni oglas za svoje knjige...

Istaknuti je politički hroničar i autor sedam knjiga u periodu od 1989. do 2001. godine: „Čovek u svom vremenu”, razgovori sa Dobricom Ćosićem, „Slom srpskih liberala”, pa četiri knjige o supružnicima Milošević i njihovom režimu: „Kako se dogodio vođa”, „Između slave i anateme”, „On, ona i mi”, „Kraj srpske bajke” i biografsku priču o intelektualnom angažmanu Dobrice Ćosića „Lovljenje vetra”. A sada završava knjigu „Političko groblje” o glavnim ličnostima koje su protrčale jugoslovenskom i srpskom političkom scenom krajem prošlog i početkom ovog veka.

Imao je skladan brak sa Olgom, koja je umrla 2002. godine. Doživeo je porodičnu tragediju smrću sina Dušana 1989. godine. Ima kćer Lanu i unuka Dušana (8).

Šta pamtite iz vremena odrastanja?

Mesto mog rođenja je selo Slovac, kod Valjeva. Moji su bili imućni, ali ne pamtim da sam dobio i jednu igračku. Seljani su to smatrali za luksuz. Od svega su mi u najlepšem pamćenju ostali Kolubara, bistra, voda je mogla da se pije, voz „ćira” i pešačenje do škole u susednom selu Markova Crkva i nazad. Otac Svetolik je bio zauzet svojim poslom, a majka Natalija je uvek, kao sve žene na selu, vezivala dan i noć...

Kako su vam tekli školski dani?

U Valjevsku gimnaziju sam stigao sa siromašnim znanjem i silnom radoznalošću seoskog dečaka koga je sve zanimalo pre nego škola. Tada je došao i rat. Učenje je bilo sporedno u ratnom haosu. Svako je mogao da bude dželat i žrtva. Iz gimnazijskih klupa smo izvedeni 22. maja 1942. godine da prisustvujemo vešanju Stevana Filipovića, partizana, komuniste. Okupatori su hteli da nam daju do znanja šta nas čeka ako krenemo njegovim putem.

I da li ste pošli?

Ta prilika mi se ukazala kada su se u Slovcu pojavili partizani, septembra 1944. godine, i to elitna Prva proleterska brigada. Želja da odem od kuće tinjala je u meni podsvesno. Svakako je na moju avanturu uticala i mladost moga oca Svetolika, koji je ovenčan odlikovanjima iz prethodnih ratova („Karađorđeva zvezda sa mačevima”). U zoru sam se iskrao iz kuće i iz svog tajnog „bunkera” poneo nemačku ručnu bombu. Imao sam tada šesnaest godina. Otac me, posle desetak dana lutanja, našao u podnožju Avale, u ratničkom raspoloženju. Želeo je da me vrati kući. Taman posla! Otac nije imao kud. Samo mi je rekao: „Čuvaj se!” i krišom mi tutnuo u ruku dukat. I to sam, nadobudno, odbio, a dobro bi mi, kasnije, došao. Nastavio sam svoj put oslobađanjem Beograda, paklom na Sremskom frontu, pa preko Zagreba, sve do Trsta. Moj otac je posle Solunskog fronta išao do Maribora i stvorio prvu Jugoslaviju, a ja, eto, drugu. I obojica smo se usrećili!

A partijska zaduženja?

U Komunističku partiju sam primljen januara 1945. godine, usred sremskog masakra. Nisam tada znao ni za Marksa, ni za Lenjina. A godilo mi je, jer se vrednovalo vojničko držanje. Posle toga sam u Partiji proveo četrdesetak godina. Kao novinar, pratio sam sve kongrese, do poslednjeg, kada je rasturen Savez komunista, a sa njim i Jugoslavija. Bio sam lojalan, ali nenametljiv. Ponašao sam se u stilu „takve su okolnosti”. Ali, nije moje da o tome sudim. To je mnogo složenija priča od ovog ćaskanja... I još nešto. Posle svega, ne mogu da prežalim koliko sam članarina platio. Mogao sam za taj novac da kupim stan. Ovaj koji posedujem u nasleđe mi je ostavio otac, a ne država.

Kako ste ušli u novinarstvo?

Tako reći slučajno, bio sam na prekretnici i pomišljao da nastavim školovanje. Moj prijatelj Miloš Veličković, urednika „Sporta”, pozvao me da mu se pridružim. U „Sportu” su radili i moji drugari, poznati novinari: Milan Kovačević, Jovan Šćekić, Toša Bulja, Vasa Stojković, Milorad Sokolović... Novinarstvo je u to vreme bila prestižna profesija, zajedno sa diplomatijom, spoljnom trgovinom, medicinom, profesurom na Univerzitetu i – Udbom. Sportsko novinarstvo je imalo druge prednosti. Pored opštih stega, moglo se slobodno pisati, bez zadrške, i ono što je najlepše: kao izveštači pratili smo sportiste na takmičenjima u zapadnim zemljama. Nisam daleko od istine ako moj put u Pariz 1952. godine, sa atletičarima Partizana, uporedim sa današnjim putovanjem u – svemir. Inače, po mom mišljenju sportska štampa je najbolja početna novinarska škola.

Za novinare se često vezuju kafane?

Istina, kafane su omiljeno sastajalište novinara. Tu se izmenjuju informacije, nalaze sagovornici i često nekontrolisano ubija slobodno vreme. „Madera” i „Klub književnika” imali su i političko značenje, jer su u vrhovima vlasti apostrofirani kao „leglo opozicije”. Taj atribut „Madera” je stekla nevino, posle udaljavanja iz vrha države Aleksandra Rankovića. A samo zato što se on nekoliko puta pojavio u ovoj kafani sa porodicom. Čak se i Tito u svojim govorima bavio „Maderom”. Uveravali su ga da je to nešto jako politički problematično i „zato moramo mobilizirati sve naše članove da se bore protiv toga što dolazi iz raznih kuhinja, iz raznih klubova, raznih kafana, raznih „Madera”, govorio je. A to su, zapravo, bila sastajališta kao i sva druga, s tim što je ovde dolazio poznatiji svet, mahom „zvezdaši”, pa je i samo njihovo prisustvo imalo odjeka. Ništa više od toga, ako se izuzmu povremena, bezazlena pijana izlaganja.

Kakva je razlika između nekadašnje i današnjeg novinarstva?

Daleko je to od poređenja. Problem moje generacije bio je kako da se stekne veći stepen slobode izražavanja, a današnje: kako da se služi sa datim slobodama. Ako bi me neko pitao šta je od toga teže, gotovo bih rekao: ovo drugo, služenje slobodama.

Koga pamtite od starijih novinara?

Prisećam se mnogih kolega sa osećanjem žaljenja i velikim poštovanjem. Žaljenje je utoliko što su to ljudi najviših profesionalnih sposobnosti, a nisu imali mogućnosti da u punoj meri ispolje svoje vrednosti. Kakve ličnosti! Da pomenem samo neke urednike i novinare koji nisu više u životu: Bogdan Pešić, Slobodan Glumac, Jug Grizelj, Mile Vitorović, Predrag Milojević, Mira Radojčić, Saša Nedeljković, Frane Barbijeri, Dragan Marković, Rista Bajalski, Đuka Julijus, Dušan Simić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić... Sve su to novinari koji su mogli da imaju uzvišeno mesto u svetskim redakcijama.

Kako ste se posvetili publicistici?

Silom prilika. Kad sam penzionisan u „Politici”, mislio sam da to neću preživeti. A ispalo je dobro. Posvetio sam se knjigama u kojima sam se najviše bavio Slobodanom Miloševićem, Dobricom Ćosićem i Markom Nikezićem, odnosno takozvanim liberalima. Sve sam pisao u obliku žive hronike, priče o važnim događajima i zanimljivim ličnostima.

Kako ste doživeli Miloševića?

Bez sumnje sposoban čovek, jake volje, koji se površno služio svojim sposobnostima. Bio je sjajan u svakoj izvršnoj vlasti, kao operativac, samo ne kao vladar i kreator politike. Temeljno je upropašćavao i sebe i druge. Nije imao istorijski osećaj za vreme u kojem živi. Bio je tipičan tehničar vlasti i majstor klopki. Stvarao je nered, a uveravao je narod da ga sam on može spasti od haosa. Najveće je probleme imao sa pobedama koje su završavale na kolenima. Ukratko, nesrećna ličnost u nesrećnom vremenu.

A Mira Marković?

U srpskoj istoriji nije bilo žene, supruge, koja je imala toliki uticaj na vladara koliko profesorka Mira Marković na Slobodana Miloševića. Ona nije pristajala da bude samo predsednikova supruga. Njihov odnos bio je partnerski, mada su oboje voleli da dominiraju. Išli su odvojeno, tako je izgledalo, a na kraju su uvek bili zajedno, sa ljubavlju koja je prevazilazila uobičajene supružničke odnose. Ipak, ona ništa nije mogla bez njega. On je, strateški, o svemu odlučivao.

Kakav je bio Ivan Stambolić?

Najtragičnija ličnost u srpskoj politici. Njegov život je surova priča o lažnom prijateljstvu kakvo samo politika može da proizvede. U tom pogledu čak se i mafija časnije ponaša, poštuje izvesne principe. Bio je naivni saučesnik onoga što se u Srbiji događalo krajem prošlog veka. Uzdigao je Miloševića u visoku politiku kao svog najbližeg, dugogodišnjeg prijatelja, a onda je završio u fruškogorskoj jami, kao njegov politički protivnik... Bili smo u lepim odnosima. Uvek o njemu razmišljam sa setom. Da nije bilo njegovog kobnog druženja sa Miloševićem, ko zna kojim bi putem pošla Srbija.

Gde je Srbija danas?

Izgubili smo korak sa svetom i teško je vratiti se u njegove realne tokove. Često se setim nekadašnjeg mirovnog pregovarača Žaka Klajna, koji je pre desetak godina rekao: „Srbi nikad ne propuste priliku da – propuste priliku”.

Kako sad vidite svoj život?

Da krenem iz početka, sve bih drugačije radio. Ne bih išao u rat (koliko sam se mrtvih nagledao!), ne bih se posvetio novinarstvu, bežao bih od političkog angažmana... Sve mi se u životu događalo neplanski, sticajem okolnosti. Zbog toga, pogotovo s godinama, sve više verujem u prst sudbine. Energija mi je posustala, ali i sad, svakog dana sedam kraj pisaće mašine. Najveće zadovoljstvo mi pruža druženje sa ćerkom Lanom i unukom Dušanom.