Beograd treba da razmotri novi pristup prema KiM

Neuspeli projekat stvaranja države na delu teritorije suverene evropske zemlje, članice UN, pokrenut je od strane neoliberalnih krugova u uticajnim zapadnim zemljama, a pre svega u SAD, kao nasilni eksperiment prekrajanja međunarodno priznatih granica i bezobzirnog kršenja međunarodnog prava – ocenjuje u razgovoru za „Politiku” nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović, povodom 14. godišnjice proglašenja nezavisnosti takozvanog Kosova.

– To je, po prvi put posle Drugog svetskog rata, urađeno jednoj evropskoj zemlji, saveznici i pobednici u borbi protiv fašizma. Ako ovo imamo u vidu, još je veći apsurd da ono što je bio prolog, uvodni čin ovog eksperimenta – brutalna i protivzakonita agresija na SRJ 1999. godine – može da se uporedi sa manipulacijama i lažnim izgovorom fašističke Nemačke za napad na Poljsku šezdeset godina ranije. Ali sve što se dešavalo i pre i posle agresije na našu zemlju deo je jednog duboko licemernog i zlonamernog pristupa, koji je, kako se ispostavilo, bio deo plana da se jednog dana primeni na mnogo veće zalogaje na istoku Evrope. Sličnost između onoga što je isprobano na nama, to, rekao bih, zločinačko propagandno udruživanje jednog dela zapadnih političkih struktura i medija u širenju laži i histerije, i onoga čemu smo svedoci ovih dana je zapanjujuća – naglašava naš sagovornik.

Ali, ne teče sve glatko kako su zamišljali?

Kao što je to neretko slučaj u siledžijskoj demonstraciji moći, ono što sledi nije uvek razrađeno do kraja i ne može baš sve da se dobije na silu. Nelagoda u međunarodnoj zajednici izazvana agresijom na našu zemlju, koju je izveo NATO vođen SAD bez mandata UN, dobila je svoj međunarodno pravni epilog u obavezujućoj Rezoluciji SB UN 1244. Ona je nedvosmisleno potvrdila da se radi o delu suverene teritorije naše zemlje koji je pod privremenom međunarodnom civilnom i vojnom upravom, o kojem tek treba, kada se steknu uslovi, razgovarati o vrsti autonomije za stanovništvo koje na njoj živi.

Sada vidimo da deo međunarodne zajednice negira ovaj princip. Od Srbije se traži priznanje, a odbacuju se pregovori o statusu?

Zapadne zemlje, a pre svega SAD, od početka su aktivno potkopavale ovaj međunarodnopravno obavezujući dokument, kao i sve sporazume i planove koji su usledili, vodeći ovaj proces ka daljem kršenju međunarodnog prava i stvaranju etnički čiste fantomske „države” Kosovo. To smo poslednjih godinu i nešto dana videli i na primeru pokušaja da se „ispod žita” lažnim izgovorima izvrši revizija Dejtonskog sporazuma i suprotno njegovim osnovnim odredbama i Ustavu BiH napravi centralizovana država. Naravno, jedna je stvar demonstrirati silu protiv zemlje koja je neuporedivo manja i slabija, a potpuno druga to legitimisati u UN, gde je neophodno da se država čiji je deo suverene teritorije nasilno okupiran saglasi sa gubitkom te teritorije i da se širom otvore vrata za ljude iz te kvazidržave, koja ima najveći broj pripadnika terorističke islamske države po glavi stanovnika u svetu.

Do sada je, valjda, svima i na Zapadu i na KiM postalo jasno da Srbija neće priznati jednostrano otcepljenje svoje pokrajine. Šta je njihov krajnji cilj?

Velikom delu albanskih političkih elita na KiM je krajni cilj da se svi preostali Srbi spakuju i odu. Bezbednosnim incidentima, političkim i bezbednosnim pritiscima privremenih institucija pokušava se da se ovaj proces etničkog čišćenja ubrza i sprovede do kraja. Birokrate iz Brisela vode računa, ne o pravičnosti i ljudskim pravima, već samo o svojim karijerama, otuda tolika pasivnost i pozivi „obema stranama” da se uzdrže od provokacija. Sa druge strane, u evropskim institucijama postoji jedan broj strastvenih lobista za albansko pitanje, koji glasno zastupaju neobjektivne proalbanske stavove i dovode do disbalansa u percepciji onog što se dešava i govori u Briselu ili, na primer, u Berlinu. Mi moramo da prestanemo da očekujemo da će promene užasnih uslova u kojima žive Srbi na KiM doći iz Brisela, Berlina, Pariza ili Vašingtona. Njima jednostavno nije dovoljno stalo, zato se sve i završava bledim retoričkim reakcijama. To naravno ne znači da treba da prestanemo da skrećemo pažnju međunarodnoj zajednici na gruba kršenja ljudskih prava Srba i ostalih nealbanaca i tražimo da preduzmu energične korake da se to zaustavi. Ali, realno, jedini koji mogu da pomognu Srbima na KiM smo mi sami, pre svega promenom pristupa, koji od reaktivnog, kakav je sada, mora da postane proaktivan. Pitanje KiM mora da bude tretirano mudrim i strateškim pristupom sa precizno definisanim kratkoročnim, srednjeročnim i dugoročnim ciljevima i aktivnostima koje treba preduzeti da se oni uspešno ispune.

Kao što ste rekli, to svakako ne bi trebalo da znači odustajanje od dijaloga?

Naravno, svaki dijalog je bolji od konfrontacije i gubitka ljudskih života. Aktivno uključivanje američkog izaslanika Gabrijela Eskobara dalo je novu energiju ovom procesu, ali nejasno je koji je pravni osnov njegovog priključivanja evropskom posredniku Miroslavu Lajčaku, koji jedini ima mandat EU da se bavi dijalogom. Logično bi bilo da ovakva situacija zahteva redefinisanje koncepta i vraćanje u okvire UN, jer SAD nisu članica EU. Ali tada bi bilo neophodno da se u tim posrednika u dijalogu uključi i makar još jedna stalna članica SB UN, koja ne deli stavove SAD, kako bi taj tim imao izbalansiran i neutralan pristup. U najmanju ruku je neobično da Lajčak ili neki drugi predstavnici EU, kada se oglašavaju o dijalogu, govore o međusobnom priznanju kao krajnjem cilju dijaloga, a njegove izjave o tome da neće dozvoliti da se na KiM formira nova Republika Srpska neću ni da komentarišem, one dovoljno govore o njegovom kredibilitetu. Prištinske privremene institucije treba da formiraju ZSO, onako kako je predviđeno dokumentima koje su potpisale. I tu se svaka priča završava, uključujući i Lajčakov poziv Prištini da prihvati neko novo kreativno rešenje.

Sudeći po izjavama zapadnih predstavnika, pre se može očekivati nastavak pritisaka na Beograd za priznanjem, nego na Prištinu za formiranjem ZSO?

Postoji nekoliko faktora zbog čega su pritisci sada intenzivirani. Sa jedne strane, ono što je svojevremeno osmišljeno kao vrhunski mamac i instrument pritiska, ozloglašeno Poglavlje 35, poslednjih godina je obesmišljeno gubitkom realne i opipljive perspektive članstva u EU. Otuda među nekim članicama taj osećaj hitnosti da mi tzv. Kosovo priznamo dok ne postanemo do kraja svesni da zauzvrat EU ne nudi ništa. Sa druge strane, u SAD postoji užurbanost da neke svoje propale projekte u svetu, a pre svega u Evropi, zaokruže što pre u svetlu promene globalne raspodele uticaja, a svaka nova administracija SAD posle ove će se više baviti unutrašnjim pitanjima nego globalnom hegemonijom. Pritisci će se pojačavati – i na Republiku Srpsku i kada je u pitanju KiM – ali oni neće trajati večno. Naše crvene linije su Rezolucija 1244 i naš Ustav i tu ne sme da bude nikakvih odstupanja bez obzira na pritiske.

Izjava Micotakisa iskrena, Grčka bi priznanjem pucala sebi u nogu

Važna je izjava premijera Kirijakosa Micotakisa u Beogradu da Grčka neće menjati stav o Kosovu?

I na Grčku se vrše ogromni pritisci, pre svega od strane SAD, kako ekonomski, tako i bezbednosni i u tu svrhu se koristi zaoštravanje odnosa sa drugom članicom NATO-a, Turskom. Ja verujem da je izjava premijera Micotakisa iskrena, jer i Grčka vrlo dobro zna da bi takvom odlukom pucali u sopstvenu nogu, pošto i sami imaju problem sa albanskom manjinom, dok je, sa druge strane, grčko stanovništvo u Albaniji potpuno obespravljeno i asimilovano. Nijedna od zemalja EU koje ne priznaju tzv. Kosovo to ne čini iz prijateljstva prema nama, već zbog sopstvene unutrašnje situacije, svesna da bi to otvorilo Pandorinu kutiju i na njihovom pragu. Čak i kada bi neka od pet zemalja EU koje ne priznaju tzv. Kosovo promenila svoju odluku, to nema apsolutno nikakav uticaj na naš odnos prema ovom pitanju.