Ožiljci tranzicije u „crvenom" Kragujevcu

Kragujevac – Bile su teške godine posle „petog oktobra”. Ljudi su očekivali promene i boljitak, a ostali su bez posla. Samo u jednom danu, 2001, s posla je otpušteno više od 10.000 „Zastavinih” radnika. Bilo je to vreme socijalnih nemira i masovnih protesta, koje se nadovezalo na inflaciju iz devedesetih godina prošlog veka, ratove i NATO bombardovanje u kome su pojedini pogoni „Zastave” bili srušeni do temelja.

Na ograđenom sportskom terenu pored hale „Jezero”, u masi od nekoliko hiljada revoltiranih radnika, kao u kakvom grotlu, majka ne uspeva da umiri dete koje plače na letnjoj vrelini. Pala je u nesvest, došla su kola hitne pomoći. Apokaliptične scene su se ponavljale iz dana u dan, a ministri Đelić i Vlahović umalo nisu dobili batine kada su 2001. došli u Kragujevac da radnicima govore o „svetloj budućnosti”.

Započeta privatizacija se pretvorila u gašenje i pljačku društvenih preduzeća, socijalističkih giganata koji su pola veka hranili kragujevačke proletere. Sa „Zastavom” su sa lica zemlje nestali mesara „Zvezda” koja je konzerviranu seckanu junetinu izvozila u Englesku, fabrika galovih lanaca „Filip Kljajić” je podeljena i očerupana, a u kožari „Partizan” radnici su mesec dana štrajkovali glađu. Beda i siromaštvo su bili prisutni na svakom koraku, Kragujevac je prozvan „Dolina gladi”.

Neki otpušteni radnici su imali uslov za penziju, a „Zastavini” radnici su, po nalogu ministra Dinkića, morali na preobuku. Bravari i limari su postali moleri i taksisti. Pojedini nisu izdržali i život su završili tragično. Bilo je i onih koji su se „snašli”. S novčanim otpremninama iz „Zastave” i drugih preduzeća prešli su ponovo na državni i lokalni budžet, zaposlivši se u javnim preduzećima i ustanovama.

Dve decenije kasnije, poznati sindikalni čelnik Jugoslav Ristić o tranziciji govori s puno gorčine, pitajući se koliko su nam dobra donele strane kompanije koje su u Kragujevac počele da pristižu pred kraj prve decenije 20. veka. Ugovor s „Fijatom” je potpisan 2008. godine.

„Čitav taj tranzicioni privredni koncept je bio pogrešan. Odrekli smo znanja i tehnologija, onog najvrednijeg. Strane kompanije koje su došle zadržale su centre tehnološkog razvoja u svojim zemljama, a kod nas je ostala jeftina radna snaga. Pojedini političari su Srbiju čak i reklamirali kao zemlju jeftine radne snage”, podseća Ristić i navodi da su tehnologija i znanje sačuvani samo još u vojnoj industriji – u „Zastavi oružje”.

„A, šta je bila alternativa!?”, pita dekan Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu Petar Veselinović, koji je pre desetak godina bio i član gradskog veća za finansije.

„Naša privreda je bila izubijana, nije više imala ni inovativni ni investicioni potencijal. Jedina mogućnost je bila da se radnici inkorporiraju u strana preduzeća koja su donosila kapital i nove tehnologije. Problem je što je i danas prosečna plata u Kragujevcu ispod republičkog proseka. Standard će se popraviti u jednom srednjoročnom periodu, do pet godina. Moramo biti strpljivi”, poručuje Veselinović.

„Posao stoleća”, kako je nazvan dolazak „Fijata” u Kragujevac, sada se pretvorio u veliku neizvesnost. Od 2018, posle isteka desetogodišnjeg ugovora, „Fijat” jedva održava minimalnu proizvodnju. Hoće li nova grupacija „Stelantis” ostati u Kragujevcu, da li će se ovde praviti jedan model električnog automobila posle sada već zastarelog „fijata 500”, čija je serijska proizvodnja počela još 2012. godine.

Mnogo je pitanja u vezi sa italijanskim „Fijatom” na koja naši sagovornici nemaju odgovor. Ipak, slažu se u jednom – dolazak „Fijata” otvorio je vrata za mnoge druge velike kompanije koje poslednjih godina stižu u neformalnu prestonicu Šumadije.

„Simens”, sa oko 800 radnika, uveliko izvozi tramvaje proizvedene u Kragujevcu, kineski „Janfeng” zapošljava oko 650 radnika u tri pogona za proizvodnju autodelova, a nemački „Vaker Nojzon”, kompanija za proizvodnju građevinskih mašina, gradi veliku fabriku za oko 850 radnika. Ima Kragujevac i svoje adute, pre svih to je veliki industrijski „Majnd park” firme „Milanović”, zatim  fabrika nameštaja „Forma ideale”, te poznata trgovina medicinske opreme „Prizma”, uz „Agromarket”.

„Stvorili smo povoljnu investicionu klimu. Sve velike kompanije koje su u Kragujevcu podigle jednu fabriku, obavezno grade i drugu, neke i treću. To je ono što se naziva reinvestiranje”, objašnjava Aleksandar Milošević, pomoćnik gradonačelnika Kragujevca za realizaciju kapitalnih projekata i saradnju sa Vladom Srbije.

„Dolazak stranih kompanija utiče i na povećanje životnog standarda. U Kragujevcu je 2012. bilo 50.000 registrovanih automobila, danas, deset godina kasnije, ima ih 70.000”, navodi Milošević.

Poslednjih godina, kragujevačka privreda konstantno beleži suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Prema podacima Regionalne privredne komore Šumadije i Pomoravlja, kragujevačka privreda je prošle godine ostvarila višak od 136,7 miliona evra, zahvaljujući velikom povećanju izvoza od 20,2 odsto u odnosu na 2020. godinu.

„Više od 80 posto kragujevačkog izvoza danas se zasniva na finalnim, visokosofisticiranim proizvodima. To je ključno obeležje i ogroman pomak u odnosu na prethodni period kada su dominirali poluproizvodi i sirovine. Situacija je još bolja ako se zna da se većina izvoznih artikala plasira na tržištima najrazvijenijih zemalja, Nemačke, Amerike, Italije, Francuske. To govori i o izuzetnoj konkurentnosti naših proizvoda i usluga”, kaže direktor Komore Predrag Lučić.

„Automobili i tramvaji čine 40 odsto kragujevačkog izvoza, s tim da su prva dva meseca ove godine donela promenu trenda. Po prvi put se izvozilo više u Nemačku, nego u Italiju. Zahvaljujući saradnji sa Univerzitetom u Kragujevcu, 'Simens' je svoj razvojni centar locirao u Kragujevcu, što govori i o značajnom učešću naših visokoobrazovanih kadrova u inovativnim naučno-tehnološkim procesima”, dodaje Lučić.

Iz ugla sindikalnih vođa, situacija u Kragujevcu, uprkos dolasku stranih kompanija, ne izgleda najbolje.

„Niko nema ništa protiv dolaska stranih kompanija, ali mora se reći da smo tako izgubili privrednu nezavisnost. Šta ćemo da radimo ako strane firme u jednom trenutku krize odluče da odu. Uostalom, situacija ni sada nije sjajna. Kragujevac je početkom osamdesetih imao 58.000 radnika samo u industriji, danas jedva 15.000. Radnička plata je oko 50.000 dinara. Iz siromaštva se rađa podaništvo, što ima uticaja i na politički sistem”, smatra Ristić, dugogodišnji predsednik Samostalnog sindikata u Kragujevcu koga je sindikalna vrhuška nedavno poslala u penziju.

Stanogradnja u Kragujevcu danas cveta, a metar kvadratni se prodaje i za oko 1.400 evra, što je za oko 50 odsto veća cena nego pre desetak godina. Na ulicama je pravo šarenilo. Pekara, kockarnica, banaka ima na svakom ćošku, mada se u samom centru grada mogu videti i prodavnice polovne garderobe iz inostranstva – sekond hend šopovi.

Još s kraja 19. veka, u doba socijalističkog pokreta Svetozara Markovića, Kragujevac je bio „crven”. U vreme SFRJ bio je i okosnica radničkog samoupravljanja. Na Domu sindikata i sada se vije crveni barjak sa natpisom „Samouprava”.

„Kad se sve sabere i oduzme, danas je više 'belog' nego 'crnog' u 'crvenom Kragujevcu'”, kaže dekan Veselinović, koji odnedavno volontira i na mestu direktora FK „Radnički”. Uz pomoć navijača – „crvenih đavola”, „Radnički” se bori za opstanak u Superligi Srbije čiji je sponzor kineska kompanija „Šangdong Linglong”.