Uvek je bilo onih koji su ga napadali bez razloga

Navršilo se sto godina od rođenja Duška Radovića, pesnika, novinara, pisca, mislioca i svaštara. Radović je bio oličenje dobrote i poštenja; i veliki borac za istinu, kako umetničku, tako istinu uopšte. Nije podnosio glupost i nepoštenje. Shodno tim karakternim osobinama, Duško je u svim redakcijama u kojima je radio ostavio dubok trag. Na Televiziji Beograd emisijom „Na slovo na slovo”, koja je i danas neprevaziđena. Setimo se njegovog „Poletarca” (dečjeg lista) i čuvene „TV kuvarice” u tandemu s Dušanom Petričićem, zatim emisije na Studiju B „Beograde, dobro jutro”. To je dovoljno, mada ima još toga u njegovoj biografiji što govori o njegovoj posebnosti.

Emisija „Beograde, dobro jutro” vrlo je brzo stekla veliku popularnost jer je svako jutro na radiju izgovarao aforizme koje je dolazeći na posao ili dvogledom posmatrajući Beograd s vrha Beograđanke uobličio u ono što je bilo najzanimljivije tog jutra u Beogradu. Njegova veština poetizovanja uočenog i duhoviti ton iskaza toliko su se dopali slušaocima da je emisija ponavljana u popodnevnim časovima za one koji to nisu mogli da čuju ujutro.

Te Duškove duhovite opservacije, koje je svakog jutra saopštavao slušaocima u kratkoj formi koja nije trajala duže od pet do sedam minuta, ubrzo su počele da intrigiraju i ljude van teritorije čujnosti Studija B. Kasete s tim emisijama tražene su tih dana od Zagreba, preko Sarajeva do Titograda. U tim kratkim emisijama Radović je na duhovit način obeležavao mane političara i javnih delatnika, a i ružne navike sugrađana. Tada, a često i sada, tu vrstu kritike moćni ljudi, naročito u politici, nisu primali sa simpatijama, štaviše ponekad su tražili da se ono što je prepodne emitovano ne reemituje u popodnevnim satima. Te intervencije Duškova pravičnost teško je podnosila. Njegov pravičan odnos prema poslu i profesionalni moral dovodili su ga ponekad do očajanja naročito onda kad bi se dogodilo da njegove žaoke ne budu emitovane u popodnevnim satima, drugačije rečeno – bivale skinute s programa. Radovićeva dobrota i pamet odlikovali su sve njegove poslove, od literature do novinarstva. Duško Radović je u emisijama „Beograde, dobro jutro” bio savest grada, a njegovi duhoviti i dobronamerni iskazi su u većini slučajeva imali i literarni prizvuk.

Njega moćnici nisu ostavljali na miru, pa je bežeći od njihove osionosti odlazio iz redakcije u redakciju. Duško Radović je, kako mi je govorio u trenucima zajedničkog sedenja i razgovora, imao problema s ljudima u vlasti. Od prve redakcije, one jugoslovenskog lista „Pionir”, u kojoj je bio zaposlen, imao je prve probleme. Već posle neku godinu izlaženja lista za decu redakcija je pokrenula i prvi strip. Odmah po izlasku tog broja bio je pozvan u komitet omladine, gde mu je omladinski funkcioner drsko odbrusio: „Šta ovo znači, je l’ smo se dogovorili da posle rata nema stripa?” Naravno, nikad se niko o tome nije dogovarao. Posle nekoliko godina pomenuti funkcioner je postavljen za direktora roto-romana i stripova u izdavačkoj kući u Novom Sadu. U jednim novinama za decu, koje je uređivao Duško, napravili su takmičenje iz matematike s nadnaslovom „Dva ritera” ispisanim gotičkim slovima. Odmah je bio pozvan u komitet i, ako me sećanje ne vara, Vida Tomšič ga je pitala odakle sad ova nemačka slova. Mi smo Nemce pobedili i ova slova mogu da izazovu neprijatna osećanja.

Neprijatnosti je doživljavao u svim sledećim redakcijama u kojima je radio. Uvek je bilo onih pravovernika koji su ga napadali bez razloga, od Televizije Beograd, lista „Poletarac”, do mučnog skidanja s programa Studija B. Nekoliko meseci posle skidanja s programa Studija B Radović je došao da me poseti u Pariz, gde sam tada živeo. Bio je gost petnaest dana. Za to vreme smestio sam ga u kuću arhitekte Velizara Radovića. Velizar ga je odmah prozvao stricem. Za vreme druženja i boravka u Parizu Duško je pozivao moju suprugu i kćerku. Otišao bi s njima do Ajfelove kule, kupio ulaznice za njih i sačekao da se popnu i vrate s vrha Ajfelovog tornja. Tako ih je vodio na nekoliko mesta kojih se ja više i ne sećam, a u stvari on je obilazio mesta na koja je vodio svog sina Miloša kad je s njim boravio u Parizu, a kada je Miloš imao godina kao i moja ćerka tada.

Za vreme Duškovog boravka u Francuskoj izdvojio bih samo još jedan detalj. Na poziv Dušana Savića otišli smo u Lil, gde je on u to vreme igrao, zajedno s Borom Primorcem. Za vreme tog boravka Lil je dobio metro. Metro je bio sofisticiran, tako da se kretao samostalno bez vozovođe. Duško je ušao u prvi vagon, tamo gde bi obično sedeo vozovođa. Vozao se nekoliko krugova tom linijom. Pitao sam ga zašto toliko vremena provodi u tom metrou. „Valjda znaš da je moj otac bio železničar”, rekao je.

Na stogodišnjicu rođenja objavljena je knjiga „100 godina Duška Radovića”, koju je priredila Zorica Hadžić. Koliko god knjiga bude objavljeno o Dušku Radoviću teško će se dokučiti veštini njegovog karaktera i talenta. On je bio, kako je povodom njegove smrti objavio Matija Bećković, „Ivo Andrić koji je odbio da odraste”.

Kako je Duško zamišljao spomenik Zmaju

U Parizu je umeo da sedi pored fontane Stravinski, koja se nalazi kod Bobura. Realizovali su je vajari Niki de Sen-Fal i Žan Tengeli. Reč je o skulpturama srca nalik na licidersko, šarene zmije, slona i drugih predmeta, iz kojih je prskala voda, a kod fontane je bilo uvek mnogo dece. Kad sam ga pitao zašto toliko vremena provodi pored te fontane, odgovorio mi je: „Tako sam ja zamišljao spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju, a oni su hteli da naprave skulpturu. Stajaća figura Jovana Jovanovića Zmaja.” Iskoristio bih ovu priliku da kažem, ukoliko Beograd bilo kakav spomenik podiže Dušku Radoviću, neka to bude igralište na kome će deca sa zadovoljstvom boraviti. U svakom slučaju, ukoliko ćemo poštovati Duškovu želju, takav spomenik bi morao da budi dečju znatiželju.