„Ju grupa" nadživela zemlju po kojoj je dobila ime

To je film o snazi porodice, trajanju, ljubavi, borbi. Porodica Jelić je arhetip srpske porodice kakvu bismo svi želeli da imamo. Čvrsta, zdrava i potpuno nepretenciozna porodica. Oni se na nenametljiv način podržavaju, navijaju jedni za druge. Tako su odgajani i danas tako funkcionišu – svi za jednog, jedan za sve, kaže za „Politiku” reditelj Darko Lungulov, uoči premijere svog dokumentarnog filma „Ju grupa trenutak sna”, 2. marta, na 51. Festu u MTS dvorani.

Reč je, navodi Lungulov, o rokenrol grupi koja je nadživela zemlju po kojoj je dobila ime.

– Film prati trojicu braće Jelić koji se rađaju i odrastaju zajedno sa novom Jugoslavijom četrdesetih godina prošlog veka. Oni su stvarni. A nažalost takva porodična sloga je retka. Metafora njihove sloge naspram nesloge koja je dovela do razbijanja nekadašnje zemlje, a koja je nama konstanta i po meni naš najveći antitalenat, čini ovaj film snažnijim – ocenjuje reditelj.

Zašto „Ju grupa”, kako je došlo do saradnje?

Odrastao sam uz „Ju grupu”. Još pamtim sliku – ujutru, zima, mrak, spremam se za školu i na Radio Beogradu slušam muziku koju tada nisam kapirao, rokenrol. Sećam se glasa Dragija Jelića, pesme „Mali medved”. Kasnije se svašta izdešavalo u mom, ali i njihovom životu, kao i u životu zemlje u kojoj smo odrastali. U međuvremenu sam otišao u Ameriku gde sam studirao, pravio filmove, stvarao porodicu. Nekoliko decenija kasnije sedeo sam sa Nikolom Čuturilom koji mi je rekao da je uzbuđen zbog svečanog koncerta „Ju grupe” 2015. godine, kada su slavili 45 godina postojanja. Pomislio sam – divno, postoje, i prijavio sam se da snimim taj koncert kao stari obožavalac, sa dobrom kamerom i dobrim direktorom fotografije. Ideja mi je bila da im video dam na poklon. Mislio sam da će to biti samo taj jedan koncert. Kada sam video materijal, shvatio sam da iza njega postoji višeslojnija, dublja priča – o porodici, o zemlji, o jednom celokupnom svetskom muzičkom pravcu koji je tu pred mojim očima i koji skoro pa će nestati.

Kako je reagovao bend, njihove porodice?

Petar Jelić je od početka bio svestan važnosti projekta ne samo za njih i grupu već i za kulturu, za sve nas. Shvatio je moju nameru, razumeo je, podražavao i pomagao. Članovi porodice su bili jako raspoloženi, veliku sam podršku od njih dobio. Dragi i Žika Jelić su u trenutku kada sam počeo da snimam film već 45 godina sa „Ju grupom”, a 55 godina u muzici i posle nekoliko godina snimanja su počeli da budu nestrpljivi. Govorili su mi da imam previše materijala i da završavam. Kada su videli trejler koji sam napravio od arhive – Super osam filmova koje su oni snimali sa porodicom na turnejama, u privatnom životu – shvatili su kakav film pravim. I taj materijal je ono što ovaj film čini intimnim.

Šta je sve od arhive korišćeno? Šta su Super osam filmovi?

Petrov otac Rade Jelić i Žika Jelić su mi dali njihove porodične filmove, stare fotografije. Tada šezdesetih, sedamdesetih su svi imali Super osam kamere sa rolnama od po tri minuta kojima su snimali ono što mi danas radimo mobilnim telefonom. Žika mi je dao punu veliku torbu od 40 rolni. Osećao sam se kao da mi je neko dao ćup sa zlatom, pravo bogatstvo. To je bila prekretnica. Isplivale su slike događaja o kojima sam slušao od Jelića, oživele su njihove priče o porodičnim letovanjima, majka, otac – oživela je ta porodica. Bilo mi je jasno da će Super osam arhiva biti emotivna okosnica i estetski potpis filma. Pored toga koristio sam arhivu Filmskih novosti naročito iz perioda kada su oni odrastali, četrdesetih, pedesetih godina prošlog veka. Takođe, arhivu RTS-a. Dragocena mi je bila i londonska filmska arhiva koja ilustruje njihov boravak i uzlet u Londonu, arhiva iz regiona, bivših republika nekadašnje Jugoslavije.

Snimali ste sedam godina, svašta se dogodilo za to vreme, korona između ostalog. Kako je to uticalo na rad na filmu?

Tokom pandemije kovida 19 bio sam na pogrebu jednom od bivših članova grupe gde sam saznao da je od korone bolestan i Dragoljub Đuričić, koji je jedan od sagovornika. Koronu su imali i Žika i Dragi Jelić. Žika koji je u tom trenutku imao 79 godina, bio je u bolnici. Bio je jek korone kada je dosta ljudi umiralo. To je bio baš težak momenat. I to ne mislim težak za film – tada sam ih već poznavao i mislio sam da će biti tu zauvek. Obojica su se izvukli, a Žika Jelić je verovatno jedan od najneuništivijih ljudi. I taj period je u filmu.

Je li bilo teško upakovati 50 godina karijere jednog od najpoznatijih bendova sa ovih prostora u 90 minuta filma?

Proces montaže je bio dugačak, ponekad jako kreativan i ispunjavajući ali nekad i veoma bolan i frustrirajući. Zajedno sa montažerom i vrednim saradnikom Milošem Koraćem radio sam više od dve godine. Tražili smo, probijali se, konstruisali, i nadam se našli sintezu između emotivnog, istorijskog, porodičnog, ličnog i intimnog pristupa. Ima puno velikih tema i metafora, što je uzelo mnogo vremena da mi nađemo pravi put.

„Ju grupa” je sinonim za Jugoslaviju koju su oni nadživeli. Kako gledate na tu vezu benda i nekadašnje države? Kako ste je vi doživeli?

Njihova veza ne može da se izbegne, ali su oni zapravo institucija za sebe, koja ne samo da je nadživela državu već je postala nešto drugo. To je, kako je Žika rekao, u tom trenutku bilo pravo ime za grupu, ali ih to ne definiše do kraja, ima mnogo drugih slojeva. Ta veza jeste neraskidiva, ali je zapravo neraskidiva ta porodica, porodica Jelić, koja je veći deo priče.

Zašto u naslovu – trenutak sna?

„Trenutak sna” je jedna od mojih omiljenih pesama „Ju grupe” koja je potpuno nepoznata široj javnosti. Na odjavnoj je špici. I metafora je za nas, za zajednicu koja je imala neki svoj trenutak sna, koja je poletela i došla do svojih visina i taj san se završio. S druge strane, kad kažem „Ju grupa” – trenutak sna, ne mislim na njen trenutak, jer je ona naprotiv metafora dugovečnosti. Ona je san koji se neće završiti. Tako da jeste reč o prolaznosti, ali istovremeno i o dugovečnosti.