Strast je najveća emotivna istina

VIŠE OD SPORTA
Gospođa Žuži Jelinek (88) vredna je svake pažnje. Ne, naravno, samo zbog toga što je od obične, još nedoučene krojačice, ćerke siromašnih, a gluvonemih Jevreja, stigla do Pariza i postala istaknuta kreatorka, koja je radila za Ninu Riči i Koko Šanel, već i zato što je svojim životnim stavovima, šahovski rečeno, matirala mnoge.

U toj mat situaciji i sad se nađu oni koji ne znaju, ili ne žele da znaju, logičan sled svih muško-ženskih odnosa, o kojima ona često govori i piše. Njene knjige „Seks leči sve” i „Od seksa do večnosti”, kao i preostalih pet, stalno doživljavaju nova izdanja.

Ali, porazila je Žuži i velike igrače kakav je bio Josip Broz Tito! Te, 1961. godine, zbog odbijanja ponude doživotnog predsednika ona je morala da ode iz Jugoslavije. Međutim, tri godine kasnije Žuži Jelinek se vratila iz Švajcarske, ali ne kao proterani gubitnik već kao lična kreatorka Jovanke Broz!

Kako doživljavate sebe?

Pre svega, kao krojačicu, kao onu osobu koja je sa 12 godina sela za šivaću mašinu. Ova magična sprava uvek je bila i moj projektni sto. Moja najbolja drugarica bila je igla, a svi muškarci su mi bili samo „konac” koji je kroz tu iglu prolazio... U Pariz sam stigla kad sam imala 17, a u pisanje sam se uključila, na molbu modnih časopisa, kad sam već imala 55 godina.

Čega se posebno sećate iz detinjstva?

Sporazumevanja sa roditeljima. Govor gluvonemih bio je moj prvi jezik, od osam koliko sad govorim. I majka Ruža Frid, krojačica, i otac Izidor Ferber, majstor za četke, bili su gluvonemi. A sad, sem hrvatskog, govorim još francuski, engleski, nemački, italijanski, mađarski i jidiš, jezik severnih Jevreja. Svim ovim radom na sebi izvukla sam se iz sirotinje. Na ovu temu snimljen je film o meni. To mi je posebna čast. Ovo priznanje, obično, dobijaju oni kojih više nema, oni koji su otputovali u „večna lovišta”.

Šta je posebno obeležilo ovaj film?

Podatak da sam ja jedina Jevrejka koja se u Hrvatsku vratila iz emigracije. Dogodilo se to u toku Drugog svetskog rata, kad sam imala dvadesetak godina. Bila sam u Italiji, a moji roditelji su ostali u Zagrebu. Oni su uhapšeni i osuđenim na odlazak u Jasenovac. Spasla sam ih tako što sam legla u krevet sa italijanskim generalom.

Znači, seks spasava sve?

Tačno je. O tome sam otvoreno pričala u tom filmu. Nije me zbog toga sramota. Za svoje roditelje ja bih dala i ruku...

Da li ste imali braću i sestre?

Imala sam dva prekrasna brata. Nažalost, obojica su streljani u toku rata. Učinili su to ustaše. A ono što je najstrašnije naši roditelji su morali da prisustvovati streljanju starijeg sina. Mi smo užasno prošli taj genocid nad Jevrejima. O tome ne volim da pričam, ali vi ste me sad na to naveli pitanjem o braći. Bilo je i prošlo... Izvinite me sad malo. Suze su mi pošle... Imam sad često osećaj da me roditelji i danas čuvaju i da i oni uživaju u mojoj imovini.

Šta sve imate od imovine?

Zaradila sam mnogo toga. Imam četiri kuće na Ženevskom jezeru. Ovde u Opatiji živim u svojoj luksuznoj kući koja je jedna od najlepših u ovom divnom gradu, a u Zagrebu imam stan od 300 kvadrata. Ne hvalim se. Ponosna sam na sebe. Jer, ništa mi nije poklonjeno.

Koliko Vam je u radu pomagao jevrejski lobi?

Saradnja Jevreja nije baš na onom nivou kako se o tome priča. I Jevreji su ljudi kao i svi ostali, ljubomorni jedni na druge... Ali, čula sam da su srpski Jevreji složniji od hrvatskih. Ipak, ja sam dobra Jevrejka, puno pomažem tom udruženju u Zagrebu...

Ko Vam je od poznatih bio gost u Opatiji?

Dolaze mnogi. Prošle godine tu je bio predsednik Hrvatske Stipe Mesić. A ja sam mu kazala – dobro došao kod bivše sirotinje, a on mi je rekao: „Gospođo Jelinek, čestitam Vam što se ne stidite Vaše prošlosti”.

Kako doživljavate godine?

Iskreno rečeno, čudim se da sam živa, ali ja se bavim sportom. Sport me održava u životu. Radim gimnastiku, vozim bicikl... Svaki dan, od juna do sredine septembra plivam rano pre pode, još dok nikoga nema, na divnoj plaži koja se nalazi ispod moje kuće, u Opatiji. Doskora sam trčala, a sad samo šetam. A i redovno se kupam u džakuzi kadi u kojoj doživljavam blagodarnu hidromasažu...

A da li ste se nekad aktivno bavili sportom?

Jesam. Bila sam odličan skijaš. Bio je to moj sport. Obožavala sam sve te odlaske na planine, spuštanje niz strme padine i sneg koji mi je hladio lice i grejao dušu u svim tim zimskim izazovima. A sad obožavam da gledam tenis. Baš volim one mlade i lepe Srpkinje i Srbe koji su tom sportu, uglavnom, bolje od ostalih. Uostalom moj veliki prijatelj bio je i sportista, stonoteniser, član državne reprezentacije, sad pokojni Žarko Dolinar, koji je u vreme Drugog svetskog rata, sa bratom, spasao od smrti oko 300 Jevreja!

Koliko ste se puta udavali?

Četiri puta. Dva puta iz ljubavi i dva puta iz interesa. Prošli put je to bilo kad sam imala 81 godinu. Moj sadašnji muž, Milorad Ronkulin, bio je sudija, a i trojica prethodnih su bili obrazovani ljudi: lekar, advokat i ministar. Volela sam uvek da mi muž bude visok, lep i čovek koji je opštepoznat. Imam dvoje dece: Ivicu (60) koji živi u Ženevi i Dijanu (56) koja boravi u Luganu. Oni imaju svoju dece, a ovi će uskoro svoju...

A da li ste bili ostavljani?

Jesam. Prvi muž me ostavio. Bio je to doktor Jelinek. Bili smo u braku 22 godine kad je on odlučio da se oženi našom mladom guvernantom, da ne kažem sluškinjom, koja je tako gradila svoju karijeru.

A kako ste Vi gradili karijeru?

Pravila sam modne revije po svetu. Putovala sam do Tokija, Teherana, Pekinga, Melburna... Sve ove revije pravila sam pod svojim imenom. U to vreme, 1961. Predsednik Tito me pozvao na prijem i poseban razgovor. Kazao mi je da više ne mogu tako da putujem, već da to moram učiniti u ime neke naše konfekcijske firme. Ponudio mi je da budem direktor „Teteksa” iz Tetova. Odbila sam, uverena da mi niko ne može oduzeti mašinu i iglu. Bila je to glupa odluka. Priznajem to, jer moje najjače oružje uvek je bila iskrenost.

I šta se dogodilo?

Praktično su me uništili. Sve su mi blokirali. Tada sam se telefonom javila proizvođaču kabanica i pelerina iz Ženeve. Bila sam mu modni kreator. Tražila sam da me plaća franak po svakoj prodatoj kabanici. Prihvatio je ponudu ne znajući šta će se dogoditi. A na taj način zarađivala sam i do 30.000 franaka mesečno!

Šta ste tada želeli da učinite?

Želela sam da se vratim u Zagreb i da slobodno nastavim posao kreatora. Zato sam iz Ženeve svakog meseca, kad primim platu, pisala – maršalu Titu, Koči Popoviću, Petru Stamboliću, dr Vladimiru Bakariću... Ova pisma imala su istu sadržinu: „Zar nije čudno da me Švajcarci, koji nisu sentimentalni, toliko plaćaju, a da se meni zabranjuje rad u mojoj zemlji...” 

Kad Vam je stigao odgovor?

Posle tri godine pozvana sam u našu ambasadu u Bern. Dobila sam poruku od Tita koji me pozvao u Beograd na razgovor. Na ovaj put pošla sam, kao državljanka Švajcarske, a povela sam i svog novog muža, advokata, Švajcarca. Lepo sam sa Titom razgovarala. Rekao mi je da je to što mi se dogodilo bila samo velika greška. I, u tom razgovoru, ponudio mi je da, uz moj lični posao, budem kreator i Jovanki Broz. To sam prihvatila. I dugo sam to radila.

I život Vam je, od tada, opet bio pesma?

Uvek sam se tako osećala. Neprestano sam bila zaljubljena. Na svakome se vidi zaljubljenost. To osećanje je eliksir za zdrav život... Mi žene smo te koje biramo i tražimo nove ljubavi. Muškarci samo misle da to čine.

Da li verujete u prijateljstvo žene i muškarca?

Kako da ne. Ali, nema tog velikog prijateljstva, zdravih osoba, bez seksa. To pitanje je odavno dobilo svoj odgovor. A Do seksa u prijateljskim odnosima dolazi kad se za to pripremi situacija, kad ostanu sami... To je jedini uslov. I tada više nema kočnica. Do seksa te vrste dolazi spontano. Bez reči. Dovoljan je samo pogled. I to prijateljstvo muškarca i žene, uz definisana očekivanja, postaje još čvršće. Ali, u toj vezi ne mora da bude ljubavi. Često ljubavi i nema u tim odnosima. Jer, seks je čista biologija... To je nasušna potreba, kao jelo, piće...

Koliko ste puta bili u takvim situacijama?

Ne mogu tačno da se setim. Ali, znam da je to divan osećaj. U ovim prijateljskim seksualnim odnosima i zbog činjenice da se to, naravno, događa tajno, oboje imaju višak adrenalina i, samim tim, veliku količinu strasti. A strast je najveća emotivna istina... Međutim, imala sam ja veliko, baš veliko prijateljstvo u kome nije bilo seksa. Ali, on je za to imao opravdanje. Bio je homoseksualac.