Scena je ponekad stvarnija od života

Sudbina mog junaka u predstavi NLO jeste zapravo sudbina Ivana Viripajeva kojeg i tumačim. Viripajev je sebi zadao zadatak da piše to što drugi ljudi ne bi pisali. Ono što me je privuklo da radim ovo delo jeste sam autor. Imam lepo iskustvo sa predstavom nastalom po njegovom komadu „Pijani”, koju je režirao Boris Liješević. Naravno i ljudi sa kojim sam u glumačkoj podeli u predstavi NLO. To je uvek nešto što je ključna tačka oko koje se lomite da li nešto da radite ili ne. Najstariji sam u ekipi i moraju malo da me slušaju.

Ovo su razlozi zbog kojih je dramski umetnik Svetozar Cvetković, kako kaže za „Politiku”, deo glumačke ekipe predstave NLO savremenog ruskog autora Ivana Viripajeva, u režiji Isidore Goncić. Premijerni susret sa publikom je sutra od 20.30 sati na sceni „Petar Kralj” Ateljea 212. Dramu je na srpski jezik preveo Novica Antić, dramaturg je Đorđe Kosić, scenografkinja Mina Miladinović, kostimografkinja Marija Marković Milojev, a kompozitorka Irena Popović.

Junake Ivana Viripajeva tumače i Svetislav Goncić, Dragana Đukić, Sofija Juričan, Luka Grbić i Đorđe Stojković.

Mnogo čime smo se bavili proteklih sedmica u Ateljeu 212 da bismo iskopali šta sve stoji u drami NLO. Iza samog naslova kriju se ljudi sasvim jednostavni koji su imali susrete, kako oni kažu, sa neidentifikovanim letećim objektima i sa vanzemaljcima. Znamo kako gledamo na te pojedince, da bismo o tome pričali. Kriju se ljudi, njihove sudbine i njihovo pravo da sa drugim osobama na svetu komuniciraju na potpuno drugačiji način od onoga kako bi inače komunicirali da nije na njih skrenuta pažnja time što su videli ili se susreli sa vanzemaljcima. Veselo prilično!

Viripajev želi da snimi dokumentarni televizijski film pa je tražio ljude koji su doživeli istu senzaciju i koji su bili voljni da podele svoja iskustva o susretu sa vanzemaljcima… Koje je, zapravo, polazište predstave NLO?

Sam pisac i reditelj Ivan Viripajev želi da snimi film o ljudima koji su se sreli sa vanzemaljcima i onda ih on traži po svetu. Uspeva da ih pronađe, napravi kasting i svede broj na 14 ljudi, pa na četvoro i onda napravi deset priča o tome. To je polazište. E sad, dokle nas dovede to polazište i zašto je ova priča nama zanimljiva? Pa sigurno nam nije zanimljiva zato što ćemo sresti nekog lika koji će da nam ispriča da se sreo sa vanzemaljcima. Ti susreti su toliko retki, a toliko česti, posebno ako uđete na jutjub kanal pa gledate ljude koji objašnjavaju da su se sreli sa vanzemaljcima. Viripajev u svom delu i u njegovom uvodu priča o tome. Zanimljivost cele ove priče utiče mnogo više na sudbinu običnog čoveka kome se dešavaju te neobične stvari, recimo vozača autobusa, prodavačice ploča… Da se u sasvim jednostavnom životu desi tako mistična stvar koja izmeni njegov tok i daje mu za pravo da skrene pažnju čitavog sveta na sebe.

Zašto je najteže suočiti se sam sa sobom i u sebi pronaći odgovore. Da li je i zašto pozorišna realnost ponekad stvarnija od samog života?

Stvarniji smo na sceni zbog toga što sa mnogo manje straha izlazimo na nju, nego što prolazimo kroz život. I kada nema mnogo straha, onda je istina mnogo bliža i mnogo manje se laže. Odnosno, na sceni ne može da se laže. Kada se laže na sceni, onda se to vidi, i to onda nije dobro. A u životu svi ljudi u dobroj meri igraju neku igru koja podrazumeva njihovu veru i da su navodno iskreni, a zapravo nisu. I zbog toga je komplikovanije u životu nego na sceni. Zato je realnost na sceni mnogo realnija od života jer se kroz život, posebno u vremenu kroz koje prolazimo, provlačimo sa velikom skepsom, strahom u dobroj meri i sa pitanjem kako da napravimo sledeći korak. Na sceni ako se i pitamo, od toga ne zavisi ni naš, niti tuđi život, i onda hrabrije u to ulazimo. Zato je ono što je na sceni ponekad stvarnije od samog života.

Među aktuelnim projektima na kojima uporedo istrajavate jesu serije „Vreme smrti”, „Radio Mileva”, druga sezona „Crne svadbe”. Kako gledate na veliki broj serija koje nas zaokupljaju? Da li pozorište gubi u toj trci?

Ne može pozorište da izgubi, jer nije u trci sa nečim što je snimanje televizijskih serija. Jednostavno, pozorište je za ljude koji odluče da idu u teatar. Oni koji gledaju brojne televizijske serije nemaju vremena da idu u pozorište. A mi radimo i u pozorištima i televizijskim serijama: to nam je posao. Taj posao zahteva od nas pristanak i mi u dobroj meri pristajemo ili ne pristajemo na to. U poslednje tri godine jako mnogo se snima televizijskih serija i u tome ima dobrih stvari, naravno i loših. Ranije je na televiziji postojao dramski program, i mi smo bili njegov deo, sada je težište takvo da u dobroj meri zahteva nešto što su priče koje se nižu jedna za drugom. Slovenci imaju dobar naziv za serije, zovu ih nanizanke, nanižu se neke priče koje ljudi vole da gledaju. Imamo dobrih serija i zaista postoji razlog da se njima bavimo. Međutim, mišljenja sam da to neće stalno tako biti. Desiće se trenutak u kojem više nećemo snimati, zato je ovo dobar tajming pre svega za glumce, filmske radnike…

Ljudi često postavljaju pitanje kakve to serije gledaju?

Postoje serije koje se emituju posle dnevnika i informativnih emisija koje se najviše gledaju i onda ljudi ostanu uz male ekrane i prate ih. Tu ima mnogo ako ne umetničkog, ono produkcionog, finansijskog efekta za producente, odnosno za televiziju na kojoj se prikazuju. U svakoj od tih epizoda postoje po dva bloka od 10-15 minuta rezervisanih za reklame koje odrade ulaganje u tu seriju. Zato je suvišno postavljati pitanje koliko nešto košta. Mnogo košta, ali se prilično i zaradi. Novac se u velikoj meri vrati, to je ekonomska logika. Kapitalizam, u tom vremenu živimo.

Još kao mladić ušli ste u Atelje 212. U njegovom čuvenom bifeu svojevremeno su se mogle susresti ličnosti: Borislav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš, Jovan Ćirilov… Zašto je po vama bife Ateljea 212 bio posebno mesto?

Dovoljno je da još jednom pročitamo ta imena koja ste naveli. Ti ljudi su svojim životima uneli umetnost i kreativnost u tu kuću koja se zove Atelje 212. Taj duh i danas postoji, ne postoje ti ljudi ali njihov duh se tamo šeta, tim hodnicima. Ta energija i danas postoji u raznim generacijama. Možda i u mlađim prema kojima ova sredina nije tako zahtevna, u smislu da svi moraju nešto da uče i znaju. Naprotiv ne mora niko ništa da uči, može samo da ukuca ime na elektronskoj stranici i pojaviće se svi podaci o Bojanu Stupici, Miri Trailović ili Ljubomiru Draškiću, Mihizu, Danilu Kišu… Isto tako i o ljudima koji su danas tu, koji žive svoje živote pored nas u bifeu. Ali mističnost oko tog bifea Ateljea 212, i oko kreativnosti koja se tu rađala, oko ljudi koji su bili tamo sa razlogom postoji jer su oni zaista intelektualni i kreativni vrh ne samog Atelje 212, Ulice Lole Ribara, danas Svetogorske, već Beograda, a bogami i dobrog dela sveta.

„Ostrvo na dnu”

Trenutno radite i na filmu reditelja Miše Radivojevića o Golom otoku. Šta ćemo sve gledati u filmu „Ostrvo na dnu”?

Volim ovo vaše pitanje. Nadam se da ćemo gledati ono čime se bavimo. Pokušavamo da obezbedimo uslove da se taj film snimi. To je jako zahtevan posao, zanimljiv film, strašna priča koju je Miši Radivojeviću ispričao deda Gordana Kičića. Radivojević je tu priču preneo u scenario u saradnji sa svojim sinom Aleksandrom Radivojevićem. Obezbedili smo deo sredstava da bismo mogli bezbedno da uđemo u snimanje tog filma jer zahteva da odemo na neko mesto koje makar izgleda kao Goli otok, i da imamo glumce i statiste koji će izgledati kao zatvorenici i koji prolaze kroz jako zanimljiv deo ne samo svojih već i naših života, a koje je stari profesor Kičić, jedan od naših najčuvenijih endokrinologa preneo Radivojeviću. Verujem da ćete jednoga dana gledati taj film.