Plesačima je svako pozorište dom

U Novom Sadu sam proveo veoma intenzivan period svog života. Ovde sam uspeo da svoju strast pretočim u svoj posao i upravo sam se zato osećao ispunjeno. Ali upoznao sam ovde i ljubav i patnju, prijateljstvo i razočaranja, ponekad i tugovanje. Ipak kao što veliki Dunav obojen bojama godišnjih doba nastavlja da teče, tako je tekao i moj život... emotivno je šarmantni Đulio Milite, solista ansambla Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, govorio o proteklih gotovo 15 godina koje je proveo u Novom Sadu, opraštajući se od svog ansambla, prijatelja, publike, jer kako reče, vreme teče u novom smeru.

Iza ovog posvećenog baletskog umetnika je predani novosadski umetnički rad: „Pipi Duga Čarapa”, „Karmen”„Grk Zorba”, „Madam Baterflaj”, „Romeo i Julija”... Šta je presudilo da baš srpsku Atinu izaberete za svoje baletske iskorake, za „Politiku” kaže:

– U Italiji sam imao sreću da pohađam specijalizaciju kod maestra Borisa Tonina, koji je svojevremeno radio u Baletu Srpskog narodnog pozorišta. Verovao je u mene, prepoznao moj senzibilitet koji je poput novosadskog i uveo me je u ovo pozorište. Verujem da je plesačima svako pozorište dom, i upravo sa tim duhom sam stigao u Novi Sad, a kada sam se tu našao... Došao sam iz velikog, dinamičnog grada, iz Rima, i našao sam se ovde, u gradu koji je zaista po meri čoveka, gde je sve na dohvat ruke, bez saobraćaja, bez redova u banci, za mene je to bilo pronalaženje sopstvenog prostora. Naravno, sada su stvari drugačije, ali i dalje zadržavam onaj prvi unutrašnji utisak koji mi je ovaj grad ostavio. Po prirodi sam sklon saznavanju, posebno kulturnom, tako da me je sve zanimalo, a Novi Sad ima mnogo toga da ponudi.

Neposredni Đulio Milite lako je našao zajednički jezik sa svojim novosadskim kolegama. Istraživao je tajne Vojvodine, šetao pored Dunava u pauzi između rada u probnoj sali i na sceni.

– Igrači svako pozorište u kojem igraju smatraju svojim domom, tako da jezik igre ruši svaku granicu među ljudima. Uprkos kulturnoj i društvenoj raznolikosti, pronašao sam osobe veoma slične sebi, ali i one potpuno različite, a opet srodne duše. Svakako, razlike su me odmah oduševile. Neretko, kada su mi bila potrebna objašnjenja i pomoć, kolege su uvek bile na raspolaganju. Naravno, Vojvođani imaju svoj tempo, ali lako se prilagođavaju. Deliti posao i prijateljstvo bilo je malo teško budući da sa kolegama provodim većinu vremena. Delimo strasti, radosti, uspehe, pa čak i neuspehe, suze i bolove. Neke od svojih kolega mogu smatrati ne samo prijateljima već i porodicom. Ovde nema razlike između Srba, Italijana, Engleza, Rumuna, Japanaca, Brazilaca... Štaviše, iskustvo u ansamblu nas mnogo oblikuje, naučimo da poštujemo bližnjeg u potpunosti, da dišemo gotovo zajedno, a da ostanemo jedinstveni, kaže naš sagovornik i dodaje:

– Solistički rad, nasuprot tome, vodi do izuzetne introspekcije, pokušavate da prevaziđete svoje granice. Imao sam sreće u ovome jer sam imao repetitore koji su uspeli da pronađu u nama ono najbolje. Ono što je Balančin rekao zaista je tačno: razlika između rudara i plesača je u tome što plesač mora biti i lep. Što se mog posla tiče, uvek sam se trudio da dam sve od sebe, ponekad sa granicama, ali, avaj, ljudi smo. Da li sam mogao dobiti više? Možda, ali po koju cenu? Oduvek sam davao prednost dobroj izvedbi a ne svojim interesima i stoga sada mogu mirno da se povučem i ostavim mesta novim igračima.

Izuzetno je mnogo anegdota, uverava nas Đulio Milite iz perioda njegovog života u Novom Sadu. U Italiju će poneti 15 godina iskustva stečenog na sceni SNP-a, raznoliko i zaista bogato obrazovanje.

– Poneću nezaboravne mirise procvetalog Dunavskog parka u proleće, kafe iz lokalnog kafića, britke tonove uličnih svirača i zagrljaje svojih prijatelja. Nastaviću da pratim svoje strasti, svoju prirodu i svoj unutrašnji glas. Iako ću zauvek nositi ples u sebi, verujem da treba da budemo skromni prema sebi i da prepoznamo kada je došlo vreme da uradimo nešto drugo. Ne zbog toga što više ne možemo da plešemo, već jednostavno zato što imamo nešto drugo da ponudimo. I kao što je neko već rekao: „Nikada nisi prestar za ples, ostariš onda kada prestaneš da plešeš”, tvrdi Đulio Milite.