Finansiranje (novih) parlamentarnih stranaka

Formiranje nove poslaničke grupe iz koje će se možda izroditi nova stranka za sada je samo politička tema, ali uskoro može postati i jednako važna finansijska. S obzirom na to da je „sporazumna deoba imovine i prihoda” malo verovatna, nova politička grupa će, ako poželi da organizuje infrastrukturu po celoj zemlji, morati da obezbedi i finansijska sredstva za to. Možda će za takvu nameru moći da računa na pomoć svojih simpatizera ili će pronaći moćne finansijere. Međutim, makar u prvo vreme, neće moći da računa na izvor prihoda koji je veoma značajan za svaku uticajnu stranku u Srbiji – budžet.

Izdašno finansiranje rada stranaka iz budžeta (ove godine 632,5 miliona dinara samo iz republičkog budžeta), koje bi retko koji poreski obveznik kao takvo pozdravio, opravdava se pre svega antikorupcijskim razlozima. Takav vid finansiranja ima uporište i u međunarodnim standardima (npr. u preporukama Saveta Evrope). Uprošćeno gledano, računica je ovakva: 1) stranke sa razgranatom infrastrukturom imaju potrebu za sredstvima koja ne mogu u potpunosti da prikupe od svojih članova; 2) kada stranke, zato što su zastupljene u nekoj skupštini, mogu da utiču na donošenje odluka od javnog interesa, a sa druge strane se nađu u situaciji da ne mogu da podmire svoje potrebe i pariraju konkurentima na političkoj sceni, biće u iskušenju da taj svoj uticaj prodaju onome ko će im obezbediti sredstva (i da tako omoguće finansijeru sticanje višestruko veće koristi), ili da zloupotrebe javne resurse (ako imaju i izvršnu vlast); 3) ako stranke dobiju deo potrebnog novca iz budžeta, kao neutralnog izvora, iskušenje iz prethodne tačke bićemanje, a samim tim i moguća šteta po javni interes.

Zakonodavac je usvojio rešenje za raspodelu koje je neka vrsta ne baš najsrećnijeg kompromisa između sistema „raspodele prema moći” (to jest, opisane „kupovine poštenja”), zadovoljenja interesa malih stranaka i želje da se ne stimuliše ulazak stranaka u parlament bez izbora. Tako smo dobili (član 4 Zakona o finansiranju političkih stranaka iz 2003) rešenje prema kojem novac dobijaju stranke „čiji su kandidati izabrani za poslanike”: 30 odsto budžetskog kolača delise svim takvim strankama na ravne časti, a ostatak (70 odsto) srazmerno broju poslaničkih mesta. Novac svakog meseca prenosi Ministarstvo finansija, oslanjajući se na podatke koje dobije iz skupštine.

Međutim, u primeni ove norme u protekle četiri godine nailazilo se na dileme, a one nisu uvek rešavane na dosledan način. Na primer, pravo isplate iz budžeta, pozivanjem na normu da se novac daje strankama „čiji su kandidati izabrani za poslanike”, negirano je strankama koje su postajale parlamentarne zahvaljujućiposlanicima – prebezima, ili zbog rascepa u nekoj parlamentarnoj partiji. U isto vreme, budžetski novac dobijajui partije čiji su članovi ušli u parlament kao kandidati drugih stranaka (ovde se ne misli na koalicije, već na pojavu da stranka koja je podnela listu ustupi nekoliko mesta svojim manjim saveznicima). Pri raspodeli dela novca srazmerno učešću u parlamentu (70 odsto), pogrešno je gledano početno brojno stanje poslanika (posle izbora), a ne stvarno stanje (u momentu isplate). Takvim postupanjem nije poštovano pravilo podele budžetskog novca prema broju poslanika, a mogli smo da dođemo i u paradoksalnu situaciju – da se finansira neka stranka koja ostane bez svih poslanika.

Zbog mnogih razloga, pa i zbog opisanih nedoumica, potrebne su nam izmene zakona, koje bi raspodelu novca dosledno dovele u vezu sa svrhom finansiranja. U međuvremenu postojeći zakon mora se pravilno primenjivati. Dakle, ako poslaniciizabrani ispred SRS-anaprave novu stranku, ona ne bi, do sledećih izbora ili promene propisa, imala pravo na budžetske prihode; s druge strane, deo „budžetskog kolača” SRS-a trebalo bi u narednim mesecima umanjiti za onajbroj poslanika koji u međuvremenu napusti tu stranku.

programski direktor organizacije Transparentnost Srbija