Kasetne bombe donose novu patnju Ukrajini

Odlukom da Ukrajini isporuči kasetne bombe, Bela kuća jasno pokazuje da je nervoza zbog neuspeha u ratu u Donbasu dostigla vrhunac. Propast kontraofanzive armije Volodimira Zelenskog i uzaludno trošenje zapadnih vojnih i finansijskih sredstava sve češća je tema u medijima širom sveta. Malo koji od njih propušta da pomene da je za sve kriva upravo loša globalna politika SAD.

Već i sama pomisao da bi upotreba kasetnih bombi mogla da promeni tok rata na bivšim sovjetskim teritorijama svedoči da Amerikanci nemaju viziju – kako i šta dalje. Odluka o upotrebi municije koje se odrekao najveći broj zemalja, među kojima i glavni američki saveznici – Kanada, Velika Britanija, Nemačka, Španija… jasno kazuje da je ovo čin samovolje, bez saglasnosti saveznika iz NATO-a, i da su se SAD prihvatanjem ovakve odluke, jasnije nego ikada, deklarisale kao direktni ratni protivnik Rusije.

Pomenimo i da je prema američkim zvaničnicima ruska pobeda u Ukrajini daleko gori scenario nego što je to mogućnost pogibije nedužnih civila od kasetnih bombi. A kasetne bombe i nisu sredstvo u okršaju dve armije, već metod masovnog ubijanja civila tokom dugog niza godina po prekidu vojevanja. Njihovo „produženo dejstvo” moguće je unekoliko porediti sa posledicama koje ostavlja upotreba municije sa nuklearnim punjenjem i zbog toga je sve više zahteva da se ona u potpunosti zabrani. Podsetimo, u vreme ratova na Balkanu devedesetih godina prošlog veka, a posebno na Kosmetu, kasetne bombe su korišćene u velikoj meri a danak uzimaju i danas. Dodajmo da ih je upotrebljavala i ruska vojska tokom sovjetskih ratova u Avganistanu, potom u Čečeniji i Gruziji.

Glavno pitanje u vezi sa korišćenjem kasetnih bombi je: protiv koga je usmereno njihovo dejstvo? Ako je protiv vojnika i artiljerijskog oruđa treba znati da na frontu već dejstvuju specijalne jedinice opremljene posebnim protivminskim vozilima čiji zadatak je da „očiste” puteve kojima se vojska kreće, kao i prostor na kojem je stacionirana. Ako je, međutim, namera da se spreči povratak civilnog stanovništva u domove, onda je za pretpostaviti da su se i Amerikanci i Ukrajinci unapred odrekli ovih prostora ali da po svaku cenu žele da ih ostave prazne, kao zonu razdvajanja na duži period. Možda i u nadi da će neka buduća „ukrajinska kontraofanziva” biti daleko uspešnija od ove sadašnje.

Pitanje je i šta bi pomenuta odluka Vašingtona mogla da znači kada je reč o jedinstvu i strateškom funkcionisanju NATO-a. Naime, nije teško pretpostaviti da bi SAD mogle delovati samovoljno i u nekim drugim situacijama, pa čak i onima kada se rat vodi na teritoriji neke od njegovih članica. Ozbiljna nesaglasja već su zabeležena, posebno kada je reč o isporukama naoružanja ukrajinskoj vojsci, njihovoj količini i vrsti.

Takođe, treba imati u vidu da se u Ukrajini, šire gledano, bitka vodi na evropskoj teritoriji, daleko od američkog kopna. A znamo kako su Amerikanci ratovali u dva prethodna svetska rata, kao i na Dalekom i Bliskom istoku… Evropljani su svesni i da se na Starom kontinentu već nalaze stotine američkih vojnih baza sa nekoliko desetina hiljada ljudi naoružanih čak i nuklearnim oružjem.

Ne treba smetnuti s uma ni mogući budući odnos velikog broja evropskih zemalja prema Ukrajini. Mnogi su vrlo otvoreno izjavili da nisu voljni da aminuju članstvo zemlje Zelenskog u NATO-u. Eventualnom upotrebom kasetnih bombi ovo zaziranje moglo bi da bude još izraženije.

Sa druge strane, u Kijevu su vidno ogorčeni tretmanom evropskih komšija. Objektivno, posle sasvim izvesnog gubitka jugoistočnih delova zemlje, kao i zbog saznanja da im sličan scenario preti i na zapadu (ovaj put u režiji Poljske i Litvanije), najmanje što je potrebno Ukrajincima je da ih kritikuju zbog upotrebe kasetnih bombi.