Tek sam istrčao polovinu maratona

Šta čini različitima one koji su na vrhu piramide u svom poslu? Mnogo toga, ali jedna od najbitnijih niti je ljubav prema svom poslu. Zato nas nije začudilo da smo Darka Rajakovića, trenera Toronto Reptorsa, drugog Evropljanina u istoriji koji je došao na čelo tima NBA lige zatekli u kolima na putu od Niša do Čačka.

Rajaković je odvojio dan odmora da bi pogledao našu juniorsku reprezentaciju na Evropskom prvenstvu. Podržao ih i ujedno video koji su to igrači sutrašnjice Starog kontinenta.

–  Srbija je vrlo interesantna selekcija. Neša Stefanović to odlično vodi, drago mi je da vidim da je tu i odličan stručni štab oko njega. Joca Antonić, Bućan, neki mlađi treneri, sve to dobro izgleda. Igraju dobru, timsku košarku, ima nekoliko momaka koji onako pokazuju dobar potencijal. Talenta i potencijala ima, samo treba da nastave da igraju i, naravno, da dobiju pravu priliku na seniorskom nivou. Biće tu nekoliko dobrih igrača – počeo je priču Rajaković.

Da li ste na početku trenerskog puta pre skoro 30 godina, kad ste bili u Borcu, pa posle u Crvenoj zvezdi mogli da maštate da će te doći do vrhova na kojima ste sada – trener tima u NBA?

Od početka bavljenja trenerskim poslom uvek sam bio vrlo ambiciozan, ali istovremeno sam znao da trenerska karijera nije trka na 100 metara, već je dugačak maraton. Tek sada sam istrčao polovinu maratona, imam još mnogo pred sobom. Trenutno sam u 27. godini trenerskog rada i nadam se da ću još toliko ostati u trenerskim vodama. Uživam i lepo mi je. Nisam o tome mogao da maštam, jer u tom trenutku nije bilo takvih primera, pa nije izgledalo kao nešto moguće, ali stvari su se menjale tokom godina. Košarka je postala globalni sport, tako da sam posle 27 godina početka dobio priliku da radim kao trener u Toronto Reptorsima.

Sav trud, znoj, neprospavane noći... sve žrtve su dobile smisao?

To je sastavni put života trenera. Svako od nas ima različitu priču, sigurno i veliki broj neprospavanih noći, i pobeda i poraza, učenja na sopstvenim greškama, učenja od kolega, od igrača sa kojima sam radio. Ovo je kruna dosadašnje karijere, ali nije konačni cilj i ono na čemu želim da stanem. Želim da nastavim, da se usavršavam, učim i da pomognem svom timu na najvišem mogućem nivou.

Amerika nije bila otvorena prema strancima u košarci. Barijeru su probili prvo igrači, pa je onda Igor Kokoškov postao trener Feniksa. Kuriozitet je da je vama dvojici iz srpske, odnosno jugoslovenske škole prvima ukazano poverenje da budete treneri?

Igor je otvorio vrata i pomogao dosta u tom pogledu. Bio je prvi koji je krenuo put Amerike, pa posle rada u koledžu, stigao u NBA. Njegov rad je sigurno doprineo da i meni otvore vrata. Još bitniji su rezultati i medalje naše reprezentacije i uspesi klubova u prošlosti koji su doveli do toga da naša škola košarke i ljudi sa naših prostora imaju posebnu težinu i vrednost. Berem plodove sopstvenog rada, ali isto tako rada mnogih trenera i igrača koji su bili pre mene i napravili vrhunske stvari na globalnom nivou osvajanjima prvenstava Evrope, sveta, Olimpijskih igara...

Trenerski put je posut trnjem...?

Težak je to put, ali mislim da generalno pravilo ne postoji. Svaki trener, svaki igrač ima svoj put. Ničiji put nije posut samo laticama ruža, to je definitivno. Jednostavno, u životu moraš da se boriš, radiš i da veruješ u svoj rad kako bi to u nekom trenutku, pre ili kasnije, prepoznao. Verujem da stvari uvek dođu na svoje mesto. Jedini ispravan put za svakog mladog trenera koji dolazi sa ovih prostora jeste konstantan rad, ulaganje u sebe, u napredak, učenje novih stvari. To definitivno ne garantuje uspeh, ali je jedini način kako se može doći do njega i kako se ide do nekog sledećeg nivoa.

Pred vama je izazovan zadatak – treba da rekonstruišete tim bivšeg NBA šampion koji, naviknut na te visinu, očekuje da za jedno dve, tri godine ponovo uđe u taj krug. Kako vam se čini taj poduhvat?

Toronto Reptors važi za jednu od najboljih organizacija, a naša uprava za najbolji front ofis u celoj NBA. Naravno da tim koji predstavlja celu Kanadu i grad Toronto ima veliki broj navijača i ogromnu podršku. Mislim da su realna očekivanja da za dve, tri godine naš tim ponovo bude u konkurenciji za osvajanje titule. Imamo dosta mladih igrača koje želimo da razvijamo i podižemo. Verujemo da ćemo kroz neku godinu biti stalni učesnik plej-ofa i da ćemo biti konkurentni za osvajanje prstena.

Šta je u novoj etapi vaše karijere drugačije?

To što sam nekih 50 santimetara udaljen od prethodnog mesta, gde sam bio kao prvi pomoćni trener. Sad sam svega nekih pola metra na levu stranu. A to je ogromna razlika. Godinama sam se radeći u NBA izuzetno komforno osećao u zoni pomoćnog trenera i mislim da sam znao sve stvari kako mogu da pomognem igračima i trenerima, organizaciji u celini. Sad je na meni da pomognem i trenerima u stručnom štabu, celom timu i organizaciji. Mnogo više obaveza imam, velika je odgovornost, ali uživam u svemu tome. Imao sam sreću da napravim odličan stručni štab sa ljudima koji imaju različita iskustva iz različitih timova, radeći sa različitim trenerima. Mislim da će i oni biti ogromna pomoć meni u mom daljem radu, usavršavanju i učenju i radujem se svim tim izazovima.

U svom timu imate i Ivu Simovića sa kojim sarađujete od početaka. Koliko vam olakšava posao, posebno jer ste iz iste škole i prošli ste iste sisteme u izgradnji trenerskog imena?

Nekako smo Ivo i ja pratili jedan drugoga na trenerskom putu. Radili smo zajedno i u Crvenoj zvezdi, radili smo zajedno u Španiji, sticajem okolnosti u Americi smo dugo. Ja deset, on sedam, osam godina. Od Španije nismo imali priliku da budemo u istom timu, ali smo odličan tandem. Da ja njega činim boljim i da definitivno on mene čini boljim – i trenerom i liderom. Mnogo znači imati uz sebe nekoga od poverenja, ko uvek može da ti kaže istinu i da te drži na ispravnom putu. Naše prijateljstvo postoji već 30 godina i nastaviće da postoji dok smo živi. Najbolji smo prijatelji, imamo ogromno poverenje jedan u drugog i to olakšava naš rad.

Koliko dobre igre Jokića Srbima „olakšavaju prolaz”, a koliko stvaraju dodatne obaveze, jer kad imamo najboljeg igrača NBA i od trenera se očekuje da budu na približnom nivou.

Nikola je definitivno najbolji igrač u NBA, najbolji igrač na svetu. Njegov uspeh nije došlo preko noći, uloženo je mnogo rada i truda – njegovog i celog tima oko njega da bi napravio ovakve rezultate i postao MVP lige, MVP finala, osvojio titulu. Meni ništa ne olakšava. Olakšavalo bi mi da je u mom timu, ali s obzirom na to da nije, samo mi otežava posao.

Vratimo se ponovo unazad. Šta vam je na putu do Toronta doneo rad u Borcu, pa Zvezdi, Španiji i na svakom sledećem koraku u Americi?

Od samog početka rada, a postao sam  trener kao sedamnaestogodišnjak u Borcu, imao sam veliku podršku od ljudi iz kluba, mog prijatelja i mentora Milana Pece Petronijevića, koji mi je mnogo pomogao da se prebacim iz igračkih razmišljanja u trenerske vode. Kasnije kad sam prešao u Crvenu zvezdu imao sam priliku da radim prvo sa Miletom Protićem, kasnije sa Marinom Sedlačekom i Mirkom Pavlovićem i to mi je pomoglo da odem na drugi nivo razmišljanja i organizaciono. U tih sedam godina u Crvenoj zvezdi sam napredovao kao trener. ali i sazreo kao ličnost. Prelazak u Španiju bio je pun pogodak, jer sam iz sistema kakav je bio tada u Srbiji otišao u potpuno drugačiji. U potpuno drugačiju kulturu. Španska reprezentacija i timovi su u tom trenutku dominirali Evropom i svetom. Imao sam priliku da naučim malo drugačiji pristup radu, čujem drugačija razmišljanja, kulturološka prvenstveno. To mi je pomoglo da se još više otvorim ka uticajima drugih kultura i trenera, drugačijim pogledima na život i sport generalno. I to mi je bila ogromna pomoć da se mnogo lakše prilagodim na Ameriku, da adaptacija bude prilično bezbolna. „Kad si u Rimu ponašaj se kao Rimljanin” i u Americi sam morao da prihvatim sve dobre stvari koje su u njihovoj košarci i u sistemu rada, a da pritom ne zaboravim odakle sam i šta su neke moje osnove košarkaških i životnih vrednosti.

Željko Obradović je par puta rekao da trener najviše uči od igrača. Koliko je vama značio rad sa vrhunskim košarkašima u Americi?

Mnogo. Željkove reči su velika istina. Učio sam od igrača svuda gde sam bio i to mi je mnogo pomoglo. I kad sam bio u reprezentaciji rad sa Bogdanom Bogdanovićem i sa Nikolom Jokićem i sa svim momcima koji su bili te godine bio je veliko iskustvo. Video sam njihov način i razmišljanja, pristup radu i bio u prilici da „ukradem” neke vežbe i ideje od njih. Igrači su ti koji na terenu koji donose odluke, oni su prva linija, mi treneri smo tu da ih usmerimo i pomognemo im, ali nismo glavni glumci u tom filmu. Trudim se da se prilagodim tome i uvek budem na strani igrača i pomažem im.

Kad smo već kod reprezentacije, da napravimo malu digresiju. Možemo li u budućnosti da vas vidimo na mestu selektora.

Mi imamo selektora, kojem želim sve najbolje u radu sa reprezentacijom u budućnosti. Želim mu da ostane sa reprezentacijom što je duže moguće i da ima mnogo uspeha. Ja sam još mlad trener. Naravno da mi je želja da jednog dana u budućnosti predstavljam svoju zemlju i budem selektor svoje zemlje. Nadam se da će se to desiti u nekom trenutku, ali to je u ovom trenutku rezervisano za malo dalju budućnost.

Vratimo se Čačku, iako imate pregršt obaveza na novom poslu odlučili ste da dođete dve nedelje u vaš grad. Jel’ Čačak mesto gde se regenerišete?

Odlučio sam da dođem u Čačak i budem tu sa porodicom. Trudim se da radim pre podne i da završim što je moguće više tokom dana kako bih mogao da sa njima bar provedem opušteno veče i budemo bar nekoliko sati zajedno. Uvek ću da napravim žrtvu da vreme kvalitetno provedem sa porodicom. Oni su mi najbitniji u životu i za njih mi ništa nije teško.

Čačani mogu da budu ponosni - imaju jednog od najboljih košarkaša Evrope svih vremena, najboljeg evropskog trenera, sad i trenera NBA ekipe, brojne vrhunske košarkaše. Kako objašnjavate fenomen vašeg grada?

Košarka u Čačku je izuzetno bitna. Sećam se kad sam kao dete prvi put, sa nekih šest, sedam godina ušao na utakmicu u Halu kraj Morave i gledao Šarančića i društvo koji su tada igrali u Borcu – tog trenutka sam se zaljubio u košarku. Dovoljno je da čujete kako ljudi u Čačku pričaju o košarci, koliko ljubavi ima prema tom sportu, to nisam video na drugim mestima. Navijači se odlično razumeju u košarku i velika su podrška ekipu, Borac ima fantastičnu tradiciju i ponovo je u Jadranskoj ligi gde mu je i mesto. Moramo da se trudimo da očuvamo tu tradiciju i da izniknu neki novi igrači, treneri i funkcioneri... Da, Čačak je stvarno posebno mesto za košarku i ima specijalno mesto u mom srcu.

Kad ste u Srbiji gde volite da odete, gde ste svoj na svome?

Ima nekoliko mesta u celoj Srbiji. Kada sam u Čačku, volim da odem na branu na Moravi sa Miroslavom Milićem, prijateljem koji je pomoćni trener Borca iz Čačka. Počeli smo da radimo kao treneri u isto vreme, 1996. godine. Ostali smo bliski prijatelji do dana današnjeg. Volim da budem tu sa njim, da pričamo o sportu, o životu... Od njega uvek čujem dobre ideje i učim. U Beogradu sam živeo deset godina na Dorćolu, sam sebe zovem „lažnim Dorćolcem” Taj deo grada mi je jako blizak srcu. Studirao sam na Filološkom fakultetu, radio u Crvenoj zvezdi, leta provodio na Kalemegdanu. Taj deo grada je moje parče Beograda, moje parče Srbije – završio je Rajaković priču, stigavši već blizu ulaska u Čačak.

Na kraju smo mu poželeli da neki sledeći intervju napišemo o plej-ofu NBA, potom finalu konferencije i pobedi u finalu NBA lige.

– Daće bog, hvala puno.

Volim da učim od Željka Obradovića

U trenerskom odrastanju i učenju zanata šta ste mogli da naučite od koga, koje detalje ste mogli da prilagodite svojoj ideji? Ko je tu imao nekog posebnog značaja za vas?

Željko Obradović. Njegov pristup i način kako njegove ekipe igraju mi je uvek bio vrlo intrigantan i vrlo zanimljiv. Voleo sam da gledam njegove timove i učim od njega. Kad sam formirao stručni štab Toronta imao sam sreću da dovedem Majka Batista koji je dugo igrao kod njega u Panatinaikosu. Već dosta pričamo o tome kako je bilo sa Željkom, šta su igrali, koji su uglovi, pik-en-rola, kako ići u rol, šort rol i sve ostale stvari. Trudim se i dan-danas da učim i „kradem zanat”. Definitivno Željkov stil igre je nešto što meni kao treneru mnogo odgovara. Uvek gledam njegove timove i učim od njegovih timova i iz njegovih ideja, pa to prilagođavam sebi i svojim timovima.

Kića i Željko su svetske, a Radmilo Mišović legenda Čačka

Čačak je specifičan i po broju legendi. Lakše je postati legenda van Čačka nego u njemu. Dragan Kićanović i Željko Obradović su svetski priznati, ali su u Čačku iza Radmila Mišovića?

Moje lično mišljenje je da Čačak ima jednu legendu. Ostale legende koje dolaze iz našeg grada su evropske i svetske. To je Radmilo Mišović koji je institucija za sebe. Kad pričam sa nekim mladim igračima i ljudima u Americi da je tu bio igrač koji je u proseku davao 42 poena po utakmici u vreme kad nije bilo linije za tri poena, jednostavno ne mogu da veruju. Radmilo je vrlo, vrlo specifičan, fantastičan čovek i velika legenda. Željko i Kića  su napravili svetske karijere. Nekako pripadaju Srbiji, Evropi i celom svetu, ali Radmilo pripada samo Čačku.