Zamagljuje nam se stvarnost elektronskim halucinacijama

Posle prvog čitanja pesničke zbirke Nebojše Lapčevića „Filatelist”, ovenčane značajnom nagradom „Meša Selimović”, naslov postaje glavni putokaz u čitanju i ključ za tumačenje pročitanog. Pesme postaju poetske markice i razglednice mnogo većeg formata , šireg i dubljeg sadržaja i značaja od poštanskih markica na razglednicama i pismima koje oni nose na sebi kao putnici pasoše da bi mogli da stignu tamo gde su ih njihovi pošiljaoci ispratili. Pesme su pisma čitaocima sa prostora čije markice nose u podnaslovu pesme-pisma umesto na koverti.

Vaše postmarkice iz država i gradova sa više kontinenata u nagrađenoj zbirci „Filatelist” su istorijska, kulturna i duhovna razglednica pesničkoj formi mesta sa kojih se javljate čitaocima jednako srdačno kao pesničkim pismima prijateljima. Pesma je istovremeno i „pasoš”, ulaznica ili savremenije, magnetna kartica za ulaz u dušu primaoca, čitaoca vaše pesničke knjige?

Naslov zbirke pesama „Filatelist” za mene je poziv drugoliku, primaocu, prijatelju ili čitaocu koji će, zapravo, videti da je pred njim celovita knjiga koja ima svoj početak i kraj. Kao biblijsko-prozni verzet, poglavlja „Ad principium epistolae” na početku i „Fine epistolae” na kraju sadržaja, stoje poput vodiča, uputstva sa porukama za čitaočevu kulturu duha.

Dok sam pisao „Filatelist”, bio sam pesnik homo viator koji u stihovima zapisuje svojevrstan unutrašnji putopis, imaginativni svet, filozofeme, inspirisan poštanskim markama kao podsticajem. Za mene su pisma zmajevi od papira, nesanica bez očiju – Brajevo pismo, belo iščekivanje... To je sve filatelija Tvorca koja čeka da otvori neotvorivo; pismo, razglednica, anzis karta iščita, dotakne, pomiriše, podseti na prijemčivija i toplija vremena, nasuprot ove digitalne i civilizacijske vreve... Čini mi se da današnji čovek ne shvata da mnogi dragi predmeti kao što su pisma, knjige, fotografije govore ono što ljudi sanjaju ili osećaju u zajedničarenju, spajajući nedohodne prostore i vremena.

Pisma kao topliji vid komunikacije između primaoca i pošiljaoca postaju relikvije i u današnjoj svakodnevici, jednako kao i postmarke, jer nestaju s pojavom tehnoloških novotarija. Možemo li vašeg „Filatelistu” shvatiti kao poziv čitaocima da počnu da pišu pisma ali i čitaju poeziju, jer ona na najbolji način vraća dostojanstvo živoj reči?

Ne može zanatlija bolje raditi u tuđoj radionici nego u svojoj. Tako i pesnik poput starog zanatlije mora voditi računa o prostoru ili inspiraciji gde mu je ugodno da stvara. Pisac, zapravo, ne može pobeći iz svog zavičaja, ali književnost ima tu moć da odaleku pesmu, ili nedokučivost tuđe zavičajnosti donese čitaocima na svoj način. Kao što je svaka ličnost za sebe, jednom i neponovljiva, tako je i sa stihovima. Zar ne živimo u vremenu kada nam se nude paralelni, virtuelni svetovi koji ne mogu biti alternativa za život ili literaturu. Mislim da nam se zamagljuje stvarnost elektronskim halucinacijama koje nas uvode u nepredvidivu zonu gde se čovek nikako ne snalazi. Tu zaboravljamo na pitanje sopstva i slobode!

Poštanski kvadratići su odškrinuti prozori prema dalekim i egzotičnim kulturama i često strasnim bibliofilima... „Čovek je promena”, kaže Meša, drugost u zajedničarenju i zajedničarenje u drugosti.

Egzistencijalni, radni deo vaše biografije odvija se u povlašćenom umetničkom prostoru, galeriji i legatu Milića od Mačve. Koliko je sam prostor Legata uticao i utiče na vas i vaše stvaralaštvo?

Lebdeći balvani, užareno i ledeno kamenje u crvenom nebu sa umetničkih slika Milića od Mačve jesu moja uznešenja... Čini mi se da su me Milićeva dela inspirisala svojom energijom eliptično uhvatila u svoj mikrokosmos. Kao urednik programa Legata Milića od Mačve (KCK) svedočim umetnost velikog srpskog slikara. U kući koja je bila žitni mlin ostavio je svojih 120 originalnih slika, ali i fresku „Obretenije Lazareve glave” (Dom Sindikata) i jedino svoje vajarsko delo „Majka Grčka i majka Srbija” (Trg Kosturnica). Takvo umetničko trojstvo, i otšelnički luk, Milić je ispisao svojom kičicom. U ovoj kući je hteo da ima svoju slikarsku školu, sa pogledom na crkvu Lazaricu, Donžon kulu, staru poštu, Lazarevu česmu i Miličinu ulicu... Milić od Mačve je za sebe govorio da je otšelnik, putnik kroz vreme i da će se vratiti na zemlju kroz dvesta godina da dovrši započete poslove...

Vašem putovanju po zemaljskom šaru sa čitaocima saputnicima i prijateljima, pridružuje se i samo putovanje. Sve vreme ono je vaš i njihov saputnik i zajednički prijatelj. Nije slučajno pesnik Rilke rekao da  „nekada treba boraviti u tri grada da bi se napisao dobar stih” Da li zbog poezije putujete ili poezija putuje da bi pesnik i čitalac postali prijatelji?

Rilke bi se pitao: „Kako da dušu sputam, da se tvoje ne taknem?” Što se tiče mog motoa, pitanja u podnaslovu „Filatelista”, kao refren ponavlja se pitanje: „Stižu li ti pisma prijatelju?” To je poziv da se probudi i emocionalno dotakne onaj na koga se usmerava lirski doživljaj. Život je nedovršena kolekcija gde sam čini mi se odredio poziciju kolekcionara, pisca: „Onaj Koji drži/krst i zvezdu”, Bog je naš Stanodavac, koji nas „podseća na zaostale kirije naše”. Ako bih pošao od filozofeme iz ove knjige, a pomenuću pesme ontološke strukture, i stih „Ti si onaj/koji si mogao biti”, ili pesmu „Majstorsko pismo”, gde se prema poeziji ogledam kao u „papirnom ogledalu duše naše”, onda bi se ova poetika mogla sagledati i s druge, filozofske tačke gledišta. „Imaginarno hodočašće oblikovano po koordinatama vlastite intimne mape prožeto je uverenjem u moć poezije, „papirnom ogledalu duše” (Zorana Opačić).

Vaš „Filatelist” je i pesnička pobuna protiv današnjeg minimalizma, jer je on kvantitivna a ne kvalitativna kategorija. Poštanska markica je svojim formatom najbolji predstavnik minimalizma, jer je kvalitativno ispunjen do nacionalnog, istorijskog ili duhovnog simbola. Ona je centralni simbol, metafizičko jezgro najbitnijih poruka nagrađene zbirke ?

Upravo numeričkom analizom dolazimo do zaključka šta je rezultat, ostatak savremenog društva, ako hoćete i čovekove brojanice... To znači da je ključno pitanje šta nam je dobitak, a radi se, zapravo, o gubitku. Primajući značajnu nagradu, u besedi sam rekao: „Čovjek je uvek na gubitku”... „ako nema ljubavi”, zapisuje Meša u romanu „Derviš i smrt” i u „Sećanjima”. Ahmed Nurudin nije našao ljubav. Dodajem, čovek je na gubitku ako nema prijatelja... Kome će pismo poslati i „razgovor raspaliti, ako prijatelja nema?” Čovek je po prirodi nesputan, a mi sami sebe zatvaramo i ograničavamo prostorima koje je Bog svima podjednako dao.