Šta fali Švajcarskoj i Norveškoj

Pro­tiv Ru­si­je se da­nas vo­di isti prok­si rat ka­kav je pro­tiv nas vo­đen de­ve­de­se­tih. Is­hod, na­rav­no ne­će bi­ti isti i za­to što su Ru­si na­u­či­li lek­ci­ju. Ame­rič­ki uni­la­te­ra­li­zam je u oča­ja­nju uči­nio fa­tal­nu gre­šku. U ulo­zi Na­po­le­o­na i Hi­tle­ra sa­da se na­šao Ze­len­ski, a is­hod je pred­vi­div. Ukra­ji­na će bi­ti de­na­ci­fi­ko­va­na, a SAD, EU i NA­TO će dra­stič­no osla­bi­ti, a mo­žda i ne­sta­ti. A mi sud­bin­sku i prav­nu ana­lo­gi­ju mo­ra­mo pra­vi­ti iz­me­đu Sr­bi­je i Ru­si­je, a ni­ka­ko iz­me­đu Sr­bi­je i Ukra­ji­ne.

Ipak naš spolj­no­po­li­tič­ki po­lo­žaj je do­bar, i zbog ver­no­sti isto­rij­skom pri­ja­telj­stvu sa Ru­si­jom i Ki­nom, i za­to što smo iz­be­gli no­vu kon­fron­ta­ci­ju sa Za­pa­dom, i za to tre­ba oda­ti pri­zna­nje dr­žav­nom ru­ko­vod­stvu. Raz­voj do­ga­đa­ja u sve­tu je brz, dra­ma­ti­čan i od epo­hal­nog zna­ča­ja. Za­to mo­ra­mo sa­gle­da­ti na­šu spolj­no­po­li­tič­ku per­spek­ti­vu. Ona je do­bra. I mo­ra­mo je is­ko­ri­sti­ti.

Ru­si­ja je da­nas svet­ska voj­no­po­li­tič­ka si­la broj je­dan, a Ki­na je eko­nom­ska. Na­ša po­ve­za­nost sa Ru­si­jom je vi­še­ve­kov­na i za­to je pri­mar­na, u smi­slu da smo za Ki­nu part­ner od ve­li­kog po­ve­re­nja, sa­mo ako smo to naj­pre za Ru­si­ju.

Ka­da su SAD i NA­TO (a to je i naj­ve­ći deo EU) u pi­ta­nju, mi smo pre sve­ga nji­ho­va žr­tva, što se i da­nas is­po­lja­va na pri­me­ri­ma Ko­so­va i Me­to­hi­je i Re­pu­bli­ke Srp­ske. O Re­pu­bli­ci Srp­skoj Kra­ji­ni da i ne go­vo­ri­mo. Po­sto­ji li na­da da će­mo udva­ra­njem pro­me­ni­ti nji­hov od­nos pre­ma se­bi? Ne! To nam ja­sno po­ka­zu­je po­sled­njih če­tvrt ve­ka. Udva­ra­njem sva­ka­ko ne. Čak na­pro­tiv, da­će­mo im mo­guć­nost za no­ve uce­ne. Nji­hov se od­nos mo­že pro­me­ni­ti sa­mo ka­da bu­du po­ra­že­ni od stra­ne Ru­si­je, što će bi­ti usko­ro.

Pre ne­go što sa­gle­da­mo per­spek­ti­ve, od­no­sno pri­o­ri­te­te, de­fi­ni­ši­mo stra­te­ške ci­lje­ve na­še spolj­ne po­li­ti­ke. To su: oslo­bo­đe­nje (od di­rekt­ne i in­di­rekt­ne NA­TO oku­pa­ci­je), uje­di­nje­nje (de­lo­va srp­skog na­ro­da i nje­go­vih isto­rij­skih te­ri­to­ri­ja) i eko­nom­ski (kao i so­ci­jal­ni i du­hov­ni) na­pre­dak.

Na bi­la­te­ral­nom pla­nu, pr­vi pri­o­ri­tet bi bi­lo sa­ve­zni­štvo sa Ru­si­jom, ali i Ki­nom. Ru­si­ja je tu fak­tor broj je­dan, bez ko­jeg ostva­ri­va­nje na­ših stra­te­ških ci­lje­va ni­je mo­gu­će. Mi­ni­mum bi bio oba­ve­zu­ju­ći ugo­vor o pri­ja­telj­stvu i sa­rad­nji, uklju­ču­ju­ći za­jed­nič­ku od­bra­nu, a mak­si­mum bi bi­lo na­še stu­pa­nje u Sa­ve­znu dr­ža­vu Ru­si­je i Be­lo­ru­si­je. Ja­ča­nje ugo­vor­nih od­no­sa sa Ki­nom bi nam mo­glo do­ne­ti da­le­ko ve­će eko­nom­ske i fi­nan­sij­ske be­ne­fi­te od onih ko­je ima­mo od od­no­sa sa EU i SAD. Pri­tom, Sr­bi­ja je u za­gr­lja­ju sa Ru­si­jom i Ki­nom slo­bod­na, a u za­gr­lja­ju sa SAD i EU ni­je.

Sle­de­ći pri­o­ri­tet je, na­rav­no, sa­rad­nja sa su­se­di­ma. Otvo­re­ni Bal­kan tre­ba da se po­ste­pe­no ši­ri do gra­ni­ca po­lu­o­str­va. Na­še po­nov­no uje­di­nje­nje mo­ra bi­ti pra­će­no po­ve­ća­njem sa­rad­nje u re­gi­o­nu, a na­še ja­ča­nje sa­rad­nje sa Ru­si­jom i Ki­nom će na­še re­gi­o­nal­ne ini­ci­ja­ti­ve uči­ni­ti još pri­vlač­ni­jim.

Raz­u­me se, Sr­bi­ja je za­in­te­re­so­va­na za pri­ja­telj­sku sa­rad­nju sa svim ze­mlja­ma sve­ta. Ali ako ze­mlje ni­su pri­ja­telj­ske (pri­zna­le ne­za­vi­snost Ko­so­va, uce­nju­ju nas...), on­da ne mo­ra­mo baš mno­go da se tru­di­mo. Onih dru­gih je vi­še.

Ova­kva bi­la­te­ra­la na­me­će i dru­ga­či­ju i mno­go raz­vi­je­ni­ju i per­spek­tiv­ni­ju mul­ti­la­te­ra­lu. S jed­ne stra­ne, tre­ba da od­u­sta­ne­mo od pu­no­prav­nog član­stva u EU. Em pri­stu­pa­nje bes­ko­nač­no du­go tra­je i sve vre­me nas ne­čim uce­nju­ju, em je sa­ma EU po­če­la da po ame­rič­kom dik­ta­tu ra­di pro­tiv sop­stve­nih in­te­re­sa. Raz­u­me se da nam do­bri od­no­si tre­ba­ju, ali za­što se ne bi­smo za­do­vo­lji­li pri­dru­že­nim član­stvom. Šta fa­li Švaj­car­skoj i Nor­ve­škoj, pa i Bri­ta­ni­ji, ko­ja ima sa­mo tr­go­vin­ski spo­ra­zum? E, po­sle te od­lu­ke bi nam se otvo­ri­li mno­gi ho­ri­zon­ti sa­rad­nje sa pri­ja­telj­skim ze­mlja­ma: BRIKS, ŠOS, EAES, Po­jas i put, ODKB, i na­rav­no i sva­ka­ko, i ne na po­sled­njem me­stu: Po­kret ne­svr­sta­nih! Sa­da smo sa­mo po­sma­tra­či, što je ap­surd­no, a Be­lo­ru­si­ja je pu­no­prav­ni član!

Po­treb­ne su nam i ne­ke re­strik­ci­je. Sa­rad­nju sa NA­TO-om tre­ba sve­sti na me­ru pro­pi­sa­nu Dej­ton­skim spo­ra­zu­mom i Re­zo­lu­ci­jom 1244. Ha­ški tri­bu­nal vi­še ne po­sto­ji, ali Sr­bi­ja tre­ba da za­tra­ži od SB UN re­vi­zi­ju nje­go­vog ra­da, jer sa­mi ne­ma­mo pra­vo da pri­hva­ta­mo re­zul­ta­te agre­si­je na na­šu ze­mlju. Po­red to­ga, mo­ra­ju se uki­nu­ti ko­lo­ni­jal­no-ko­rup­tiv­ni me­ha­ni­zmi ko­ji ra­za­ra­ju su­ve­re­ni­tet i de­mo­kra­ti­ju, kao što je fi­nan­si­ra­nje me­di­ja i ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja iz za­pad­nih cen­ta­ra mo­ći.

„Mi, po­li­ti­ča­ri i ad­mi­ni­stra­to­ri, ko­ji se ku­va­mo u ko­tlu sva­ko­dnev­nih pro­ble­ma – naj­ne­za­hval­ni­ja smo vr­sta za vi­so­ke oce­ne”, kon­sta­to­vao je svo­je­vre­me­no Ju­rij Luž­kov u ne­kro­lo­gu Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću. Da, u sve­tu pu­nom pro­tiv­reč­no­sti i kon­fron­ta­ci­ja, ka­kav je ve­ko­vi­ma dik­ti­rao Za­pad, ulo­ga dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka je te­ška i ne­za­hval­na. Ta­ko je na Bal­ka­nu i da­nas.

U No­vom sve­tu, sve­tu čo­ve­ko­lju­blja, sve­tu sa­rad­nje, a ne nad­me­ta­nja, sve­tu u ko­jem svi do­bi­ja­ju, a pro­tiv ko­jeg za­pad­na oli­gar­hi­ja i da­lje vo­di iz­gu­blje­ni rat i ta­ko za­u­vek osta­je u pro­šlo­sti, u tom sve­tu će ulo­ga dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka ta­ko­đe bi­ti te­ška, ali ne­će bi­ti ne­za­hval­na.

A i uop­šte, ta­mo je svi­ma do­bra per­spek­ti­va.

*Pot­pred­sed­nik Me­đu­na­rod­ne slo­ven­ske aka­de­mi­je