Povratak Povelji UN za stabilnost i mir

Specijalno za „Politiku”
Ušli smo tek u drugu nedelju septembra, a napori da se održi privid doslednosti EU i izvesne evropske perspektive zemalja zapadnog Balkana ubrzavaju se. Ako je sudeći po ovonedeljnoj izjavi nemačke ministarke spoljnih poslova, sa sve manjim izgledima za željeni ishod konflikta u Ukrajini, sve je izvesnije da će Brisel, i pored svih priča o neophodnosti dosledne primene uspostavljenih procedura za prijem novih članica, koje se decenijama koriste kao izgovor za zaglavljeni proces evrointegracija zemalja zapadnog Balkana, pogaziti svoje navodne principe i ponuditi Ukrajini i Moldaviji konkretan datum za članstvo u EU, s kozmetičkim uslovljavanjem i po ubrzanoj proceduri. Iz onih istih geopolitičkih razloga, zbog kojih su preko noći primljene mnoge od današnjih istočnoevropskih članica bez obzira na to što nisu bile ni blizu ispunjavanja svih uslova, a naročito onih koji se danas nameću zemljama zapadnog Balkana. U – opravdanom – horskom gnušanju Evrope zbog kršenja Povelje UN, međunarodnog prava i ugrožavanju teritorijalnog integriteta jedne od evropskih zemalja, istovremeno je krunski uslov za drugu evropsku zemlju, Srbiju, da sagne glavu i saglasi se sa ilegalnom okupacijom i trajnim otimanjem sopstvene teritorije zarad nekog fluidnog svetog grala i neuhvatljivih obećanja i datuma olako datih bez namere da se zaista i primene.

U takvim okolnostima, u kojima je teško, ako ne i nemoguće, za EU da zadrži ikakav kredibilitet, održava se nova runda Briselskog dijaloga na visokom nivou. Ni najveći optimisti nemaju nikakva očekivanja od ovog skupa i pored iluzionističkih napora Miroslava Lajčaka da prikaže da postoji neki minimalni napredak. Apsolutno nijedna obaveza Prištine predviđena Briselskim sporazumom se ne sprovodi, primenjuju se fingirana rešenja za izbegavanje onog što je dogovoreno, dok se, istovremeno, ispod stola, sprovode perfidni planovi pojedinih članica Kvinte za stvaranje nove realnosti kojom se obesmišljavaju svi prethodni dogovori. Po već viđenoj metodologiji, sporazumi se potpisuju da se kupi vreme i promeni stanje na terenu, bez namere da se ikada primene, da bi se jednog dana zamenili novim. Kada se Briselski sporazum i pomene, kao što je to ove nedelje učinio nemački ambasador u Prištini Rode, jasno definisane obaveze koje proističu iz njega se smišljeno razvodne i pogrešno interpretiraju u pokušaju da se izigra ono što je potpisano. I to je metodologija koju smo do sada videli mnogo puta, i kada su u pitanju obavezujuća međunarodna dokumenta najvišeg nivoa, poput Rezolucije SBUN 1244, i kada su u pitanju sporazumi čiji je garant međunarodna zajednica, poput Briselskog sporazuma, i kada su u pitanju dogovori poput onog o deeskalaciji situacije na severu KiM.

Već sam više puta pisao o tome da je situacija koju trenutno imamo na KiM, kojom se direktno ugrožava sveukupni opstanak srpskog naroda na ovom okupiranom delu naše teritorije i stabilnost regiona u celini, direktna posledica združenog delovanja Albina Kurtija i određenih delova međunarodnog prisustva na KiM. Odnosno, da budem malo precizniji, smišljenog nedelovanja, pre svega, međunarodnih bezbednosnih struktura, da se spreči flagrantno kršenje svih postignutih sporazuma. Jedan od glavnih razloga eskalacije na severu pokrajine je to što Kfor nije sprečio divljanje prištinskih parapolicijskih i paravojnih formacija, koje tu, po važećim sporazumima, nisu smele ni da budu bez dozvole lokalnih samouprava i komande Kfora. Nedavna izjava generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga u tom smislu je pozitivan korak, ali nemam mnogo nade da će se nešto promeniti na terenu. Jer, istovremeno sa ovom izjavom, Priština je nastavila s represijom nad srpskim stanovništvom i uzurpacijom srpske imovine, i privatne i javne, uz upotrebu sile i dugih cevi. Koje, kako reče Stoltenberg, ne bi smele da se koriste na severu KiM bez dozvole Kfora.

Apsolutno je jasno da bi se Kurti, i pored svoje radikalne ideološke zadojenosti, teško odlučio za ovakav vid eskalacije i naizgled direktno suprotstavljanje moćnim zemljama Kvinte od čije političke i finansijske podrške direktno zavisi ova kvazidržava, da nema zakulisnih šaptača koji ga podržavaju i instruiraju u ovom rušilačkom pohodu. Svojim izjavama su se, na tom zadatku, najčešće deklarisali zvaničnici Nemačke i Velike Britanije. Tako je, nedavno, Nemačka odbacila predlog Emanuela Makrona da jedan vid kazne za Prištinu zbog dalje eskalacije situacije treba da bude suspenzija bezviznog režima koji bi trebalo da stupi na snagu u januaru 2024. godine. SAD, Turska, Nemačka, Velika Britanija poslednjih meseci intenzivno naoružavaju KBS i transformišu je u vojsku „Kosova”, koja ni po jednom pravno obavezujućem dokumentu ne bi smela da postoji, a Velika Britanija je, uprkos deklarativnom dogovoru o „sankcijama” protiv Prištine zbog eskalacije situacije na severu KiM, zbog kojih je otkazano učešće KBS-a na NATO vežbama, širom otvorila vrata za KBS na ovogodišnjem takmičenju „Kambrijska patrola”, direktno podržavajući višemesečnu pripremu prištinskih paravojnih formacija sa albanskom vojskom za ove vežbe koje će se održati početkom oktobra u Velsu.

Nije tajna da je ovim zemljama dugo trn u oku homogenost srpske zajednice i prisustvo i podrška srpskih institucija na KiM, a naročito na severu pokrajine. Do potpisivanja Briselskog sporazuma nije bilo nijednog sastanka sa zapadnim sagovornicima da nisu pomenute „paralelne institucije” Republike Srbije i vršen pritisak da se one ukinu. Eskalacija čiji smo svedoci od dolaska Kurtija na vlast je upravo osmišljena od strane ovih zemalja kako bi se zadao poslednji udarac prisustvu Republike Srbije na ovom okupiranom delu naše teritorije, stvorila nova realnost i zaokružio „suverenitet” na celoj „državi Kosovo”. U svetlu geopolitičkih promena i posledica koje će one imati i po unutrašnju političku situaciju u zemljama koje su glavni mentori ovog projekta, napravljen je veliki napor za ubrzano odmrzavanje konflikta, bez ikakvog obzira na katastrofalne posledice po stabilnost regiona u celini, jer se procenjuje da će situacija u kojoj će KiM dočekati kraj godine ostati zamrznuto stanje za jedan duži niz godina u kojima nam slede fundamentalni geopolitički potresi.

Paralelno s tim, u nedavnim privatnim razgovorima koje sam imao s visokim zapadnim sagovornicima, sve češće sazreva spoznaja da je trenutna situacija u vezi sa sukobom u Ukrajini direktna posledica dešavanja 1999. godine i nezakonite agresije NATO-a na SRJ, da su prošla vremena kada ijedna zemlja, pa čak i SAD, može da proglasi da je neki slučaj sui generis, odnosno izuzet od međunarodnog prava, što je decenijama pokušavano u vezi s nezakonitim otimanjem dela naše teritorije, i traže se kreativni načini da se stvari vrate na kolosek međunarodnog prava. Ovo, naravno, direktno ugrožava viziju „nezavisnog i suverenog Kosova” nekadašnjih zapadnih političkih elita, koje i danas imaju značajan uticaj na donosioce odluka u svojim zemljama – čije vreme ubrzano prolazi. Otuda i ta agresivnost i u javnom nastupu i u skrivenim kombinatorikama lobista za ovaj projekat.

Jedno je apsolutno sigurno. U trenutnim okolnostima, naš najsnažniji argument i u Briselu i u Njujorku jeste insistiranje na doslednoj primeni međunarodnog prava i Povelje UN. „Kosovski projekat” je daleko od zaokruženog i u svetu ubrzano sazreva svest da je današnja globalna nestabilnost direktna posledica nepromišljenog i arogantnog ugrožavanja našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta 1999. godine i da je jedini način za svetski mir vraćanje doslednoj primeni Povelje UN. Narativi i izgledi za budućnost ovog zapadnog Kvazimoda na delu naše teritorije vremenom će se menjati, ali to će biti dugotrajan proces. Ono što je životno važno jeste da, dok ovaj proces traje, obezbedimo opstanak i napredak našem narodu na KiM. Stoga je naša pregovaračka pozicija u Briselu jasna. Istinska deeskalacija znači povratak na stanje od pre dve godine: povlačenje SVIH prištinskih paravojnih i parapolicijskih snaga sa severa KiM koje po potpisanim sporazumima tamo ni ne smeju da budu, povraćaj uzurpirane privatne i javne imovine uz odgovarajuće obeštećenje vlasnicima, puštanje na slobodu svih zatvorenih Srba do okončanja nepristrasnog sudskog procesa, dosledna primena pravila o sastavu sudskih veća u slučajevima kada se sudi Srbima, trenutni prestanak represije nad srpskim narodom. Jasno oročeno uspostavljanje ZSO, u ovlašćenjima jasno definisanim sporazumima iz 2013. i 2015. godine, svakako mora da bude prvi korak.