Traumatična iskustva kobna po mentalno zdravlje

Iako su poslednje tri decenije samo „mikron na lenjiru istorije”, mi smo za to vreme doživeli krvavi raspad zemlje u bratoubilačkom ratu, izbeglištvo, migracije, siromaštvo, hiperinflaciju, bombardovanje, poplave i pandemiju virusa korona i konačno ono dosad nezamislivo – masovno ubistvo u osnovnoj školi u srcu Beograda, koje je počinio trinaestogodišnji dečak. Nažalost, kolektivnim traumama treba pridružiti i individualne. Istraživanje Teodore Pavlović, mastera psihologije, koje je prezentovano na nedavno završenom 13. Kongresu psihoterapeuta Srbije govori da je skoro 70 odsto naših sugrađana doživelo nasilje u zajednici, odnosno lično je svedočilo situaciji u kojoj se neka osoba prebija, ubada nožem ili se u nju puca. Gotovo isti procenat njih doživeo je psihičko nasilje, a polovina naših sugrađana iskusila je psihičko zanemarivanje.

„Moj cilj bio je da ispitam učestalost 18 negativnih iskustava koja se javljaju pre 18 godine, a potom ustanovim koje traume imaju najveći uticaj na razvoj osobe. Brojna psihološka istraživanja govore da negativna iskustva u ranom razvoju utiču na fizičko i mentalno zdravlje. Rezultati istraživanja, sprovedenog na uzorku od 300 ispitanika, svedoče da je fizičko nasilje doživelo bar jednom u životu 68 odsto osoba, a čak četvrtina njih je mnogo puta tokom života imala ovo iskustvo”, ukazuje Teodora Pavlović.

Seksualno zlostavljanje, koje prema rečima Pavlovićeve, nije sinonim samo za silovanje, doživela je petina ispitanika, vršnjačko nasilje imalo je u svom iskustvu 55 odsto osoba, a vršnjačko seksualno zlostavljanje pet odsto ispitanika.

„Iskustvo alkoholizma u porodici imalo je 26 procenata, isti procenat ima i iskustvo duševne bolesti u porodici, oko 2,6 odsto ispitanika imalo je osobu zavisnu od narkotika u porodici. Iskustvo suicida u porodici imalo je šest odsto, a pet odsto ispitanika kaže da je jedan član njihove porodice bio u zatvoru. Skoro četvrtina njih kaže da je bila svedok roditeljskog nasilja, odnosno činjenice da je otac zlostavljao majku ili je majka zlostavljala oca, trećina njih iskusila je razvod, a sedam odsto – smrt roditelja. Međutim, podatak koji je na mene kao psihologa ostavio najveći utisak jeste činjenica da je čak 47 odsto ispitanika doživelo psihičko zanemarivanje od strane roditelja, odnosno emocionalno bliskih članova porodice”, ističe Teodora Pavlović u razgovoru za naš list.

Naša sagovornica, koja je psihoterapeut pod supervizijom, ističe da od svih negativnih iskustava, najveći uticaj na mentalni razvoj osobe imaju psihičko zanemarivanje, iskustvo duševne bolesti u porodici i nasilničko ponašanje. Ova traumatska iskustva utiču na razvoj negativnih uverenja, nezadovoljenje naših emocionalnih potreba, socijalnu izolaciju, pesimizam i nepoverenje.

„Psihičko zanemarivanje ’merili’ smo kroz pitanja – da li imate utisak da vas neko u porodici mrzi i da li imate doživljaj da otac ili majka nisu želeli da se rodite, ali psihičko zanemarivanje je mnogo više od toga. To je pre svega nezadovoljenje naših bazičnih emotivnih potreba od strane odraslih osoba. Mi kao dete imamo ceo spektar emotivnih potreba – počev od potrebe za ljubavlju, sigurnošću, vezanošću, pripadanjem, preko potrebe da izrazimo naše potrebe i emocije, budemo spontani i igramo se, pa sve do potrebe da odrasli imaju razumna očekivanja i realistične granice... Iste potrebe imaju i odrasli, a ako one nisu zadovoljene u ranom detinjstvu, odrastamo u osobu koja veruje da je svet neprijateljsko mesto, da nas drugi neće voleti i poštovati i da moramo nešto uraditi da bismo zaslužili ljubav. Ostajemo u ’modu’ ranjenog deteta, često imamo doživljaj tuge i napuštenosti i koristimo različite psihološke mehanizme da bismo ’preživeli’”, objašnjava naša sagovornica.

Iako u našem društvu postoji mit da su „deca najveće bogatstvo”, veliki broj roditelja više računa vodi o fizičkim, umesto o emocionalnim potrebama dece ne shvatajući da je deci zagrljaj često važniji od obroka. Teodora Pavlović primećuje da su i dalje na snazi transgeneracijske poruke „i mene su tukli, pa šta mi fali”, „pusti bebu da plače, tako se razvijaju pluća”, „ne navikavaj dete na ruke”... O pogrešnosti ovih uverenja, dodaje ona, dovoljno govori podatak da su kontakt i zagrljaj najvažniji i najlekovitiji ljudski odnos i da je podrška društva kada se desi neka kolektivna trauma (rat, izbeglištvo, poplava, zemljotres, pandemija) najvažnija prevencija mentalnih poremećaja.

„Mi moramo da vratimo ono ljudsko u nama, da ljude koji nas okružuju češće pitamo kako si i saslušamo njihov odgovor, da zagrlimo drugoga kada vidimo da mu je teško... Ili ga bar pitamo šta mi možemo da uradimo za njega. Činjenica je da smo nakon tri decenije života sa traumama postali otporniji na nedaće, ali je isto tako činjenica da su mnogi od nas pored kolektivnih imali i brojne individualne traume i gubitke i da se možda od njih neće oporaviti ako im ne budemo pružili podršku”, zaključuje Teodora Pavlović.