Tapiserija na nivou savremene umetnosti

U Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, na delu njegovog četvrtog i na celom petom nivou, večeras u 18 sati biće otvorena izložba „Esencijalnost niti” umetnice Jagode Buić (1930–2022), na kojoj će biti, kako nam najavljuje kustoskinja izložbe Svetlana Mitić, predstavljen deo stvaralaštva ove upečatljive dame, jedne od ključnih umetničkih pojava druge polovine 20. veka na jugoslovenskom prostoru.

Njeno stvaralaštvo obuhvata širok spektar likovnog izraza, od pozorišne i filmske scenografije i kostimografije, preko tapiserije, kao najznačajnijeg područja njenog delovanja, pa do crteža i skulpture.

Pored tapiserija iz zbirke MSUB, pred nama će do 26. februara sledeće godine biti, i to posle dužeg vremena, i njene tapiserije iz drugih institucija, ukupno 11, i crteži, njih dvadesetak, koji su mogli da se vide sporadično na nekoliko skorijih izložbi. Svi izloženi radovi nastali su u periodu od 1962. do 1977. i za ovu priliku pozajmljeni su iz zbirki Muzeja primenjene umetnosti, umetničke kolekcije Palate „Srbija”, umetničke kolekcije firme „Internacional CG” u stečaju, zbirke Muzeja grada Beograda, kolekcije Galerije „Haos”, Radionice za izradu tapiserija „Atelje 61” iz Novog Sada, kao i iz više privatnih kolekcija u Beogradu.

Mogli biste da se zapitate otkud baš u ovom muzeju postavka koja bi se najpre, imajući u vidu tapiserije, u žanrovskom smislu mogla pre dovesti u vezu sa primenjenom umetnošću. Odgovor daje Svetlana Mitić na početku našeg razgovora za „Politiku”:

– Najpre je važno reći da naš muzej ima četiri njene tapiserije, one se čuvaju u zbirci slikarstva i one su sa njene izložbe koja je bila održana u našem muzeju dok je još upravnik bio Miodrag B. Protić. Njih dvoje su zajedno izlagali u okviru Grupe 69 i odlično su se poznavali i delili slična umetnička uverenja. Potom, ona je tapiseriju uzdigla na nivo savremene umetnosti, potpuno je preformulisala njeno dotadašnje značenje, shvatano isključivo u polju primenjene umetnosti, dekorativno i utilitarno, kao pojava koja prati likovnu umetnost. Važno je za Srbiju reći da su vrlo često naši umetnici prenosili svoje slike u medij tapiserije, poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije i drugih i da ona nije imala tu samostalnost koju dobija sa Jagodom Buić.

Biografski podaci kažu da je rođena u Splitu, gde je pohađala osnovnu i srednju školu i tečaj slikanja kod Ante Kaštelančića. Maturirala je 1949. i iste godine uradila prve nacrte kostima za HNK u Splitu. Upisala je Akademiju za primijenjenu umjetnost u Zagrebu, a studije kostimografije i scenografije nastavila je 1952. u Rimu i Veneciji. Diplomirala je u Beču 1954. na Akademiji primenjenih umetnosti, Odsek za unutrašnju arhitekturu i Odsek za tekstil.

Po povratku u Jugoslaviju intenzivno radi na scenografiji i kostimografiji za pozorišne predstave u brojnim pozorišnim kućama u Hrvatskoj. Ono po čemu je proslavljena i u svetu jeste tapiserija, i to prostorna. Godine 1965. stvara svoju prvu tekstilnu formu u prostoru, koju je otkupio Muzej Stedelik iz Amsterdama. Otada izlaže monumentalne tekstilne instalacije na svetskim bijenalima u Veneciji, Sao Paulu, Lozani i u najvažnijim svetskim muzejima (Pariz, Diseldorf, Rio de Žaneiro, Buenos Ajres, Brisel, Cirih, Tokio, Rim, Milano, Amsterdam, Oslo, Barselona, Montreal, Čikago, Njujork, Madrid, Beč, Sao Paulo, Vašington, San Francisko, Darmštat…). Njena dela se nalaze u mnogim svetskim javnim i privatnim umetničkim zbirkama.

– Imala je tu sreću da se njena ličnost formirala u jednoj prefinjenoj, intelektualnoj porodici gde se družila sa intelektualcima i umetnicima pa su njeni horizonti bili široki. Govorila je strane jezike, kretala se u učenom miljeu i na svetskoj umetničkoj sceni. Njene veze sa intelektualnom i umetničkom elitom mogu se videti i u arhivskom materijalu, na fotografijama, a nešto se može pogledati i na izložbi u okviru filma Bore Draškovića „Sasvim lično”, gde ona govori o sebi, odrastanju i sazrevanju i druženju sa Venceslavom Rihterom, bitnim za njen umetnički put – ističe kustoskinja.

U svom intenzivnom bavljenju tapiserijama, počev od 1962. godine, kada ovaj medij postaje dominantan oblik izražavanja u njenom radu, što će trajati do početka građanskog rata u Jugoslaviji, umetnica je prošla kroz više stvaralačkih faza, objašnjava naša sagovornica i dalje ističe karakteristike stvaralaštva i pristupa Jagode Buić.

– Specifičnost njenog postupka ogleda se, pre svega, u upotrebi materije prediva, tkanja, kao i u kompozicionim celinama. Ona uvodi prirodne materijale, koji su rustični, koji sami po sebi govore svojom materijom, nije potrebno tumačiti ih posredstvom nečega drugog. I dok dela nastala na početku opusa imaju izrazito primarni karakter, tokom vremena, ona postepeno narastaju u prostorne oblike u potpunosti sposobne da funkcionišu u prostoru, odnosno da, u sadejstvu prostora i oblika, formiraju uvek novu kompozicionu celinu. Ona uvodi i zid kao aktivnu površinu, kasnije pomenuti prostor pa na kraju izlazi i van prostora i prirodni ambijent i to su njena najzrelija dela. Time je izvršena geneza iz primarnih oblika tkanja u savremeno koncipiran vid likovnog izražavanja, zasnovan na svim principima savremenog poimanja umetnosti, kako to primećuje M. Gašparović u predgovoru retrospektivnoj izložbi – navodi Svetlana Mitić i zaključuje:

– Radikalno drugačije shvatanje tapiserije prihvaćeno je i na međunarodnoj umetničkoj sceni, posebno nakon Bijenala u Sao Paulu 1967, gde je Jagoda Buić prepoznata kao jedan od najznačajnijih autora na izložbi. Zajedno sa Magdalenom Abakanovič, sa kojom je i izlagala povremeno, Jagoda Buić je označena kao protagonista „slovenskog vala” u tapiseriji, što je označavalo specifičan slovenski senzibilitet utemeljen na folklornoj tradiciji slovenskih naroda, vezan za upotrebu određenih prirodnih materijala.