Srbija nema obavezu da uvede sankcije Ruskoj Federaciji

Jedna od novih mera u međunarodnim odnosima jesu ograničenja slobode pojedinaca, grupa i čitavih naroda. Imali smo to iskustvo tokom devedesetih godina prošlog veka. To je više politički zasnovano ponašanje pojedinih država nego međunarodno pravo. Kako vidite tu kontradikciju između zakona i odluka države u ovim slučajevima?

Postoji suštinska razlika između sankcija koje su uvele UN i onih koje su uvele pojedinačne zemlje ili EU. Sankcije Saveta bezbednosti UN uvedene u skladu sa Poglavljem sedam kompatibilne su sa međunarodnim pravom i očekuje se da ih sve države poštuju. Međutim, sprovođenje je teško u odnosu na zemlje koje zaobilaze takve sankcije, osim ako najmoćniji članovi međunarodne zajednice ne odluče da preuzmu ulogu izvršioca. Sankcije UN bile su norma u ratovima za raspad bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka. U nedavnim sukobima sankcije SB UN pokazale su se nemogućim zbog suprotstavljenih stavova Rusije i zapadnih stalnih članica. Tako su zapadne sile pribegle uvođenju unilateralnih ili multilateralnih sankcija bez ovlašćenja UN. One su postale realnost savremenih međunarodnih odnosa.

Vi, očito, niste pristalica takvih sankcija?

Zakon o sankcijama EU je obavezujući za države članice i usvaja ga Savet EU u okviru svojih nadležnosti za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku unije. Međutim, sporan je proces donošenja odluka, kao i konkretni razlozi po kojima se ljudi ili subjekti sankcionišu: proces po kome se određeni pojedinci i subjekti stavljaju na spiskove sankcija neproziran je i nije uporediv sa drugim aktima zakonodavstva EU, gde su Evropski parlament i komisija uključeni u složeni sistem provere i ravnoteže – to je pre proces pregovaranja koji se vodi iza zatvorenih vrata, sa ishodima koje je ponekad teško shvatiti. Ovo dovodi u pitanje pravnu predvidljivost tako drastičnih povreda ljudskih prava kao što je pravo na imovinu. Štaviše, same države članice su odgovorne za primenu i sprovođenje sankcija EU, što dovodi do problematične situacije da imate oko 160 nacionalnih nadležnih organa koji potencijalno donose različite odluke o pitanjima sankcija, eliminišući pravnu sigurnost za sankcionisana lica i povezana lica.

Jednom ste rekli „sankcije su nuklearne bombe prema evropskim zakonima”. Ovo je najjače moguće oružje protiv pojedinaca koje pravni sistem može imati. Ali postoji li neki način da se pojedinci zaštite od takvih mera? Na primer, na meti su rođaci i porodice određenih lica, iako nemaju nikakve veze sa položajem i postupcima političara i privrednika koji su stvarni predmet sankcija?

Trenutno ne postoji utvrđena mera za zaštitu pojedinaca od sankcija. Štaviše, ne postoje jasni izlazni putevi za pojedince koji su uključeni na sankcionu listu EU ili bilo koji skup očekivanog ponašanja kako bi uopšte izbegli da budu uključeni. Jednom kada se neko ime nađe na sankcionoj listi, može se ukloniti kroz uspešan pravni spor pred evropskim sudovima ili političkom odlukom u Savetu EU. Ruski eksperti, poput ekonomiste sa Harvarda Andreja Jakovljeva, zalažu se za definisanje skupa kriterijuma koji omogućavaju sankcionisanim privrednicima da budu skinuti sa liste. On kritikuje što su ljudi sa različitim odnosima prema Kremlju grupisani zajedno bez uzimanja u obzir njihovog stava o sukobu, njihovu ličnu blizinu režimu i njegovoj politici. Nažalost, unutar EU ne postoji konsenzus o tome kako bi takvo „podizanje rampe sankcijama” moglo da izgleda.

Često deluje kao da su sankcije cilj po sebi?

Zabrinjavajuće je da se trenutno čak i biznismeni sa izuzetno slabim vezama sa Rusijom – poput onih koji su sankcionisani isključivo zato što su članovi uže porodice bogatih industrijalaca – vraćaju na listu sankcija nakon što su uspešno dobili svoje slučajeve na sudovima EU. Ovo je krajnje odbacivanje vrednosti za koje se Evropa zalaže i izuzetno zabrinjavajuće za mene kao advokata koji se prvobitno specijalizovao za slučajeve ljudskih prava. Morate da zamislite, ima ljudi kod kojih je Opšti sud EU presudio da je njihovo sankcionisanje pravno neodrživo, a Savet EU se nije žalio na presudu. Osoba je tako zvanično oslobođena sankcija. Ali, u međuvremenu, EU menja pravni osnov po kome može da sankcioniše Ruse i tu istu osobu ponovo stavlja na listu pod drugim naslovom. Duboko sam zabrinut da EU odbacuje prave vrednosti za koje tvrdi da se bori, slično onome što su SAD uradile posle 11. septembra sa Patriotskim aktom, kada su ograničile slobode tvrdeći da ih brane. Osim toga, sankcije imaju paradoksalan efekat: pošto sankcionisani ruski biznismeni više ne mogu pristupiti svom bogatstvu u zapadnom svetu, oni postaju sve zavisniji od svojih sredstava u Rusiji. To znači da se mnogi vraćaju u Rusiju, gde moraju da pokažu svoju lojalnost vladajućoj eliti. Bilo bi logičnije da se ovim ljudima pruži prilika da grade poslove van Rusije nakon što su raskinuli s Putinovom politikom.

SAD vrše pritisak da druge nacije budu gonjene pred Međunarodnim krivičnim sudom, koji one ne priznaju, isto kao i Rusija, na primer. Ruski predsednik je predmet krivičnog gonjenja MKS. To otvara pitanje da li je međunarodno pravo instrument jačih protiv slabijih nacija? Kako vidite trenutnu praksu sankcija EU u slučaju Rusije, na primer?

Međunarodno pravo jeste i uvek je bilo „meko pravo” koje se oslanja na pristanak suverenih država, primarnih subjekata međunarodnog prava. Ona uglavnom počiva na reciprocitetu i nužnosti, a u slučaju koji ste spomenuli reciprocitet nedostaje. U razvoju međunarodnog prava postoji inherentna tenzija između ideala međunarodne zajednice država čiji su odnosi regulisani međunarodnim pravom i „zakona džungle”, gde je moć ispravna. Dok se ovaj poslednji element ne može eliminisati u odsustvu mehanizma za sprovođenje, međunarodno pravo i dalje služi za ograničavanje najgorih ekscesa, tj. u ponašanju jačih vis a vis slabijih država. EU, kojoj nedostaje tradicionalna „tvrda”, tj. vojna moć – uvek se oslanjala na donošenje pravila u međunarodnoj sferi kao glavni izvor svog uticaja. Ovo je efikasno u mnogim oblastima kao što su industrijski propisi, pitanja životne sredine ili ljudskih prava, itd. Međutim, ovaj pristup dostiže svoje granice kada su u pitanju oružani sukobi, gde se EU, opet u nedostatku ujedinjene vojne moći, oslanja na sankcije u pokušaju da nametne svoje viđenje stvari. U nedostatku dovoljno čvrste moći ili drugih sredstava na raspolaganju, EU se drži svojih sankcija iako one nemaju i ne mogu imati željeni efekat. Lično, verujem da EU ima ogroman, nažalost nedovoljno iskorišćen alat na koji bi trebalo da se više oslanja – diplomatiju.

Srbija je često kritikovana jer sada nismo uveli sankcije Rusiji. Verujemo da imamo opravdane razloge da to ne učinimo. Kako možemo dokazati i opravdati svoj stav?

Verujem da je ovo veoma jednostavno: sankcije EU su obavezujuće za države članice, što Srbija nije. Ne postoji neposredna perspektiva pristupanja koja bi garantovala potpuno usklađivanje spoljne i bezbednosne politike Beograda i EU. Rusija je ekonomski i bezbednosnopolitički partner od velikog značaja za Srbiju, koji se ne može zameniti preko noći. Verujem da Beograd treba da nastavi svojim putem ka punopravnom članstvu u EU i da svoju ekonomsku, spoljnu i bezbednosnu politiku uskladi sa EU kako napreduje tim putem. To nosi odgovornost ne samo za Srbiju već i za EU: kada Brisel bude mogao da pokaže kako će EU zameniti Rusiju u oblastima od suštinskog značaja za Srbiju kao što su energetska bezbednost, odbrana itd., onda će Beograd imati razloga da promeni orijentaciju, takođe.

Kako Evropski sud za ljudska prava može da postupi u takvim slučajevima, da zaštiti pojedince od restriktivnih mera država?

Evropski sud za ljudska prava može da razmatra slučajeve u vezi sa sankcijama kada se one odnose na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Na primer, sud primenjuje visoke standarde kada je u pitanju član 6 konvencije, posebno u pogledu predvidljivosti i proporcionalnosti mera.

Vaš istaknuti slučaj je bio protiv bivšeg ukrajinskog premijera Azarova. Šta je bila suština ovog slučaja i koje su njegove posledice na druge slučajeve?

U nekoliko narednih slučajeva, Sud pravde je podvukao obavezu EU da proveri da li se pravo na odbranu i pravo na efikasnu pravnu zaštitu poštuju i od strane treće zemlje, odnosno Ukrajine. Što nije bio slučaj u režimu prethodnog predsednika. Implikacije za buduće slučajeve naglašavaju nemogućnost EU da proizvoljno stavi pojedince na sankcione liste bez pravnog opravdanja. Od sada, Uredba Saveta EU br. 269/2014 je proširila sankcije kako bi obuhvatila članove uže porodice ruskih poslovnih ličnosti. Ova ekspanzija izazvala je zabrinutost među rođacima ruskih poslovnih ljudi koji se opravdano plaše da budu navedeni samo zbog slučajnih veza drugog reda sa Putinom ili ruskom vladom preko članova njihovih porodica, što je slično kolektivnom kažnjavanju koje se ponekad koristi u totalitarnim sistemima gde se porodice smatraju odgovornim za navodna nedela njihovih rođaka.

RS ima pravo na praznik

Evropski parlament je pre nekoliko dana usvojio novu preporuku za uvođenje sankcija predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku jer Republika Srpska slavi određeni dan kao svoj praznik. Koliko su ozbiljni takvi zahtevi i takva motivacija?

Evropski parlament, kao i mnogi parlamenti u svetu, ima tendenciju da se izjašnjava glasnije i brže od Saveta EU, a njegove izjave o takvim stvarima mogu izazvati pažnju medija, ali su više deklarativne prirode. Međutim, u vezi sa sadržajem izveštaja koji je usvojio, treba napomenuti da pravo entiteta Republika Srpska na praznik nije dovedeno u pitanje. Problem je bio izbor datuma, koji je u suprotnosti sa odlukama Ustavnog suda i nekoliko odredbi Ustava BiH koje zabranjuju diskriminaciju. Ignorisanje ovih odluka predstavlja krivično delo prema zakonu BiH. Naravno, nekome se ne bi svideli zakoni koji su trenutno na snazi u BiH i težili bi njihovoj promeni, ali to bi se trebalo dogoditi kroz demokratske procese u zakonodavnoj areni.