Izložba pod otvorenim nebom

Beli grad je najveća otvorena galerija umetničkih dela – od naive do hiperrealizma, ali i izlog mudrosti, gluposti, sujete, zamena za spomen-ploče, prostor za pisanje ljubavnih poruka stidljivih i čitulja ožalošćenih, „bilbord” za uvrede i hvalospeve, a zateknu se i „poslovne ponude” preduzimljivih dama s majstorskim pismom najstarijeg zanata.

Beograđani su na neke grafite i murale ponosni, neke preziru, a od pojedinih se stide, mada su se odavno pomirili sa sudbinom, sa otkrićem da će svaka nova fasada ili upravo obnovljen postament preko noći biti „ukrašeni” porukom ili neveštim crtežom.

Postoji u gradu i ulična umetnost koju bi trebalo staviti pod staklo a noću osvetliti jer je reč o delima istaknutih slikara (među kojima je bio i trostruki akademik Vlada Veličković) koji su se oprobali i u tom žanru, dok većina ostalih zaslužuje jedino – molersku četku. I po mogućstvu što pre!

Opomene i sećanja

Ali, kod nas pisanje i crtanje po zidovima nije od juče! Dobro, ne baš kao u Altamiri, već znatno mlađe. To je nekom dosadnom radoznalcu poverio pokojni patrijarh Irinej, tadašnji episkop niški, savetujući ga da poseti već zapusteli manastir kraj sela Janjuša u leskovačkom ataru, osnovan 1517. godine kraj zadužbinske crkve cara Jovana Kantakuzina izgrađene početkom XIV veka, jedine u svetu sa prikazom lika Svetog Luke Efeskog, jer je bila živopisana – i sa spoljne strane?!

Prvi beogradski grafiti osvitali su krajem 1944, kada su na nekim zdanjima ispisivane poruke „Provereno, min njet”; posle su ona na Vučovoj kući, na mestu gde se Deligradska ulica uliva u Slaviju, i ona u Sremskoj, zaštićene kao istorijski artefakti, da podsećaju na oktobar 1944. godine i skidanje bremena okupacije u poslednjem svetskom ratu, a kad je otkriveno da je ona na Slaviji nova, ispisana za potrebe snimanja nekog domaćeg akcionog filma, prepuštena je sasvim izvesnoj sudbini.

Zatim su usledile podjednako važne poruke „Svi na izbore”... i mnogo važnije „Drugarice glasajte”, koje je trebalo sačuvati da bi podsećale na to da su žene u Jugoslaviji dobile pravo glasa mnogo pre nego u većini zemalja „zapadne demokratije” koje nam decenijama sole pamet o ljudskim pravima.

„Uličarenje” je podstaknuto i novoustanovljenim Danom cveća, koji se obeležavao 24. maja, uoči Dana mladosti, kada su pioniri grupno privođeni pred zdanje Narodne skupštine da oslikavaju cveće po trotoaru.

Rat grafitima

Najstrašnije je kada se na neku poruku obruše neistomišljenici pa je dopisuju, prepravljaju ili polivaju drukčijom bojom, a likove karikiraju do neprepoznatljivosti. Primer lika Gavrila Principa u „njegovoj ulici” u Savamali, koji je zbog tih dorada obnavljan nekoliko puta, najupečatljiviji je zato što budi zloslutnu maštariju o tome šta bi nam se događalo da su u Velikom ratu pobedu odneli kajzer Vilhelm Drugi, odnosno bečki dvor kao pokretač oružanih sukoba (inače planiranih godinama unapred).

Ređe je uneređivano ilegalno ime Josipa Broza nego srp i čekić koji su važili za simbol radničke klase (valjda zbog razočaranja), ali zašto su „dorađivani” čak i major Dragutin Gavrilović, Bata Živojinović i Bora Todorović, trebalo bi upitati bolje poznavaoce socijalne psihologije. Možda bi otkrili motive „uličnih umetnika” i eventualno propisali lek, pa ako terapija uspe, da Beograd osvane zaista beo.

Dopisivanje i renoviranje

Na zidu zdanja nekadašnjeg Oficirskog doma, a tada već Studentskog kulturnog centra, onog na uglu Resavske i Ulice kralja Milana, godinama je stajao izbledeli grafit sa tajanstvenom porukom – „Bravar je bio bolji”.

Uoči prvih višestranačkih izbora, „onaj ko se pita” dokučio je šta grafit znači pa je izdao nalog da se rečena sablazan pod hitno ukloni. Ali, umesto da se prekreči deo fasade, izvršitelji su „pod uzbunom” pristupili renoviranju i upodobljavanju celog zdanja SKC-a, pa od tada vlada uverenje da je to bila jedina zidna poruka koja je iznedrila i nekakvu vajdu.