Nepravedno zaboravljeni Stojan Živadinović

Na Balkanu živi se trčeći. Nama nije dozvoljeno zastajkivati u našem napredovanju, jer mi još nosimo težak teret jednoga ropstva, koje je trajalo pet stoleća i koga bismo da se što pre oslobodimo...

Beležio je u svoje vreme za francuske medije cenjeni, danas nepravedno zaboravljeni pripovedač Stojan Živadinović (1889–1942) žrtva porodične političke nepodobnosti. Živadinović je po mnogo čemu osobena intelektualna figura našeg podneblja, i šire o čemu svedoči stalna spomen-soba sa autentičnim ličnim predmetima ovog pisca smeštena u Zavičajnom muzeju Sokobanje koje je stecište poklonika umetnosti, ali i zapitanosti. Apsurd je veći ako se zna da je upravo ovo zdanje gde je Stojan odrastao bilo kuća porodice Živadinović, kojoj je u političkom vihoru sva imovina konfiskovana.

U Sokobanji se prepričava podatak da su Živadinovićeve knjige, u to vreme, uklonjene iz svih javnih prostora, sa univerziteta, biblioteka, iz knjižara, odnosno da su samo neki prašnjavi primerci pronađeni u podrumu biblioteke u Zaječaru. O potomcima i rodbini književnika ne zna se, kažu, ništa.

Stojan Živadinović koji se školovao u Francuskoj, gde je završio studije prava bio je svestrana ličnost: operski pevač, novinar, diplomata Kraljevine Jugoslavije (od 1924. do 1941) Bio je, beleže hroničari, jedan od najcenjenijih autora između dva rata čija su dela, posebno o junacima iz Prvog svetskog rata, objavljivali tadašnji prestižni izdavač, poput Gece Kona, Cvijanovića, beogradske Narodne knjižnice, Srpske književne zadruge. Iza sebe je ostavio vredna dela među kojima je najpoznatija trilogija istorijskih romana: „Karađorđe” (1930), „Hajduk Veljko” (1932) i „Vujica Vulićević” (1933). Živadinovićev roman „Zmija u nedrima” jedno je od poslednjih dela koje je 1940. godine objavio, upravo Geca Kon.

– Posle rata Stojan Živadinović doživeo je sudbinu nepodobnih, pa se o njemu danas malo zna. Kuća je Živadinovaću oduzeta zato što je ovaj vanserijski intektualac proglašen personom non grata, jer je njegov brat od strica bio u ljotićevcima. Neko vreme Stojan je živeo i radio u Francuskoj, ali je preminuo u Beogradu. Trilogija „Karađorđe” nalazi se na Listi svetske kulturne baštine Uneska. To su romani objavljeni s početka 20. veka i od velike su kulturne kako naše, tako i svetske važnosti. Za delo „Ispod Ozrena” dobio je nagradu Srpske kraljevske akademije. Njegova dela prevođena su na francuski, mađarski, nemački jezik – kaže Ljubinko Milenković, direkor TO Sokobanja.

Iza Stojana Živadinovića ostalo je više od 400 priča, a svoje prve pripovetke napisao je s početka treće decenije 20. veka. Živadinovićeva, pripovetka „Braća”, našla se u zbirci „Sedam pripovedaka”, rame uz rame sa rukopisima Ive Andrića, Nika Bartulovića, Rastka Petrovića... U romanu „Do poslednjeg daha” koji je pisao, reklo bi se, u ranoj fazi stvaralaštva (1923), autor opisuje svoje odrastanje u Sokobanji na prelazu iz 19. u 20 vek, pa ta knjiga predstavlja autobiografsko delo.

O liku i delu Stojana Živadinovićeva govore i mnogi zapisi književne kritike njegovih savremenika, pa tako u predgovorima zbirke „Sedam pripovedaka” i romanu „Gospođa zagonetka” stoji kako je ovaj pisac svojim izvanrednim pripovetkama ispunio mnoge časopise među kojima i „Novi život”, „Venac”, „Književni glasnik”, „Politika”. Pripovetke o školovanju u Francuskoj, kako beleži Gojko Tešić u svojoj antologiji „Utuljena baština” u kojoj piše o cenzurisanim piscima, ruše idealizovanu sliku naših đaka. Tako Živadinović prikazuje i neke njihove nestašluke, korišćenje rata kao izgovora za neznanje, često nedovoljno poznavanje jezika, zatvorenost za upoznavanje druge kulture. Ipak, on je blagonaklon prema tim pojavama, želi samo da na njih skrene pažnju, da se sa čitaocem tome nasmeje, da skrene pažnju na negativne karakteristike naših mladih ljudi koje bi valjalo iskoreniti.

Istorijskim temama Živadinović prilazi oprezno, kao patriota. To nije neobično jer su mu preci učestvovali u Timočkoj buni, te je iz porodičnih priča, iz prve ruke znao mnogo o našem mentalitetu, tradiciji...

Stojan Živadinović kao diplomata službovao je u Briselu, Đenovi i Dizeldorfu, a ta činjenica koštala ga je i napada protivnika zbog toga što je bio konzul Kraljevine Jugoslavije u Hitlerovoj Nemačkoj.

Pisac i diplomata Stojan Živadinović umro je u Beogradu 1942. godine, ali nema tačnog datuma niti podataka pod kojim se okolnostima to desilo. Kao što je neobično i teško objašnjivo kako su prevođena i popularna dela ovog autora potpune nestala s književne scene, iz biblioteka, antologija.