Pravo na dostojanstven večni odlazak

Venecija, Lido – Nisam sigurna kako bih postupila u situaciji u kojoj se našla spisateljica Ingrid koja je na molbu svoje prijateljice Marte pristala da boravi u susednoj sobi dok se ona oprašta od života na način koji je sama odabrala smatrajući ga jedino ispravnim. A taj način je eutanazija.

Ingrid i Marta su junakinje „Susedne sobe”, prvog filma na engleskom jeziku koji kao scenarista i reditelj potpisuje nenadmašni španski majstor Pedro Almodovar. Marta je Tilda Svinton, Ingrid je Džulijan Mur, a obe zaslužuju ne samo ravnopravni venecijanski „Pehar Volpi” za najbolju žensku rolu, već i „Oskare”, za koje se početak trke mnogim filmovima, pa i ovim, bombastično najavljuje ovih dana upravo na 81. Mostri. Ta dirljiva, emocionalno dostojanstvena, glumački maestralna, rediteljski gotovo savršena nova Almodovarova filmska priča o dve bliske prijateljice iz mladosti – romanopisca (Ingrid) i poznate ratne reporterke (Marta), koje su nekada radile u istom časopisu – navodi gledaoca na razmišljanje ne samo o sopstvenoj smrtnosti, o pravu ljudskog bića na dostojanstveni večni odlazak, već i o prijateljstvu, načinu života koji često podrazumeva žrtvovanje porodice i porodičnih odnosa zarad ispunjenja sopstvene suštine i slično. Gledalac je ovim filmom naveden i na pomisao da je i sam Almodovar u fazi razmišljanja o sopstvenoj smrtnosti. Ali, uprkos teškoj temi – borbi jedne žene sa neizlečivim kancerom i borbi druge da pristane da bude uz nju do kraja i postane svedok zakonom inače zabranjene eutanazije – Almodovarov film ne opterećuje gledaoca težinom tuge, već gotovo uzvišeno pleni toplinom i lepotom, tim nežnim a intenzivnim „almodovarovskim” koloritom i zanimljivim i pametnim dijalozima. Izvrstan film.

Među ostalim do sada prikazanim glavnim takmičarskim filmovima osim Almodovarovog znatno su se već izdvojili i „Brutalista” Brejdija Korbeta, „Još uvek sam ovde” Valtera Saleša, „Ubij džokeja” Luisa Ortege. Britanski reditelj Brejdi Korbet pred gledaoce donosi fascinantni tročasovni film o Laslu Totu (Adrijen Brodi), jevrejskom arhitekti mađarskog porekla koji putuje iz Budimpešte u Ameriku posle Drugog svetskog rata da bi uz puno tegoba, izazova, sukobljavanja i trpljenja i tamo stvarao svoja brutalistička arhitektonska dela bliska nekoj vrsti retro-klasicizma. U ta tri sata i petnaest minuta trajanja koji začuđujuće brzo prođu, jer gledalac stalno ima utisak da mu se čitav jedan život odvija pred očima, Korbet ambiciozno (ali uspešno) gradi grandiozno alegorijski film prožet prijatnom dostojanstvenošću i emocijama. Stiče se utisak da je reč o pravom biografskom filmu, ali on to nije. Ime glavnog junaka Laslo Tot „pozajmljeno” je od mađarskog geologa poznatog po tome što je 1972. godine čekićem vandalizovao Mikelanđelovu „Pijetu”. Filmski Laslo – u izvanrednom tumačenju Adrijena Brodija koji je već igrao lik Jevreja što je preživeo Holokaust i to u filmu Polanskog „Pijanista” – imaginaran je lik skrojen tako da ama baš sve u vezi s njim deluje kao istina. Korbet Lasla čini grubim, nesigurnim, naizgled prilično bezazlenim. On deluje kao očajna izbeglica što drži pognutu glavu i pokušava samo da nastavi dalje. Kako se film razvija i njegov američki život teče, Lasno menja i svoje ponašanje i bivstvovanje, naročito od trenutka kada se sreće sa svojim budućim mecenom pokroviteljem Van Burenom (u tumačenju Gaja Pirsa). Tu Korbet stvara odnos koji nije samo na relaciji umetnik–pokrovitelj već i jevrejski imigrant–vlasnik američke plave krvi i eksploatator. Tu se negde, u filmu koji je inače podeljen u više poglavlja, otvara i prostor za čuvenu Geteovu frazu: „Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji lažno veruju da su slobodni”, koju će izgovoriti Laslova supruga Eržebet gledajući kako drugi koriste i zlostavljaju njenog muža. „Brutalista” nije samo priča o još jednom imigrantu u Americi, već pre svega priča u umetničkom vizionarstvu epskih razmera.

Posle 28 godina koliko ga nije bilo sa filmom u Veneciji, poznati i voljeni brazilski reditelj Valter Saleš došao je sada sa snažnom, emotivnom i reflektujućom dramom „Još uvek sam ovde” u kojoj uloge tumače Fernanda Tores, Fernanda Montenegro i Salton Melo. Radnja filma je smeštena u Rio de Žaneiro sedamdesetih godina prošlog veka u vreme diktature kada su ljudi preko noći jednostavno nestajali. Vojnici su tako jedne noći iz kuće odveli i Rubensa Paivu na ispitivanje i porodica ga više nije našla punih 30 godina. Kada su se konačno ipak svi okupili Paiva već pokazuje prve simptome Alchajmerove bolesti. Da li je to posledica zakopavanja prošlosti ili straha od proživljenog i nadolazećeg u manje-više sličnoj budućnosti? Moguće, ali Saleš zapravo više prostora daje nadi što izvire večno i radosti porodice koja uvek pronalazi način da preživi. Lep, emotivan film o ipak srećnoj porodici u nesrećnim vremenima.

Negde pri vrhu najvoljenijih takmičarskih filmova u prvom delu 81. Venecijanskog festivala je i argentinski „Ubij džokeja” Luisa Ortege, alegorijska priča o dualnosti polnog identiteta, kroz dinamično, zabavno, humorno i groteskno pripovedanje o sudbini eksploatisanog čoveka u kandžama beskrupuloznih mafijaša. Ortega govori o Remu Manfediniju, legendarnom džokeju sa svojim konjima u trkama čini prava čuda, ali i o njegovom samodestruktivnom ponašanju koje počinje da nadmašuje njegov talenat, ugrožava vezu sa devojkom Abril, čineći odnos sa njegovim mafijaškim „vlasnicima”, koji su ga i navukli na drogu i alkohol, dodatno komplikovanim i dodatno opasnim. Remo je lik čudnog izgleda koji retko kada progovara (izvrstan Nahuel Perez Biskajar), a njegovo ponašanje je iz dana u dan čudnije. On je neka vrsta večne žrtve moćnika koji na njemu zarađuju, svestan da će mu uskoro presuditi. Jedini način da ih pobedi jeste da umre da bi se ponovo rodio i tako nešto se zapravo i događa u ovom stilski nadrealnom filmu koji u sebi nosi i mnogo duha poznatih dela sa potpisom Bunjuela...