Neumesno je porediti Dražu i Tita

Beogradski gradonačelnik Šapić stvarno nas iznenađuje svojom upornošću. Kao i rimski senator Katon, koji je uporno ponavljao da Kartaginu treba razoriti, Šapić stalno govori da iz Kuće cveća i Srbije treba proterati Broza. To mu nije dovoljno, pa sada predlaže da se uz njegovu pomoć posmrtni ostaci četiri narodna heroja izmeste s kalemegdanske tvrđave, „kvalitetnom ekshumacijom”, kako kaže, i da se prebace na neko drugo mesto. Predlaže i da se Draži Mihailoviću podigne spomenik na Terazijama.

Porediti Dražu i Broza je neumesno. Jednostavno, niti su Draža i Tito osobe istog formata, niti ista liga. Bez obzira na brojne tekstove i pamflete koji se ovih dana objavljuju o Brozu, niko ozbiljan ne može da porekne i ospori da je on, kakav god bio, stvorio i vodio najuspešniji pokret otpora u Evropi, da su partizani oslobodili Srbiju i Jugoslaviju, a da nijedan četnik nije učestvovao u njihovom oslobađanju. Naprotiv, četnici su zajedno s nedićevcima, ljotićevcima, ustašama i Čerkezima na kraju rata bezglavo bežali preko granice, sve do Blajburga. Pre izvesnog vremena, hrvatska vlada je u Blajburgu održala pomen i misu đuture za sve koje je pravda stigla  na ovom austrijskom polju, gde se svake godine okupljaju ustaše i njihovi obožavaoci (braća po oružju).

Postoje brojni dokazi o saradnji četnika i domaćih kolaboranata i Nemaca. Mihailović je 30. novembra 1941. legalizovao neke svoje jedinice stavivši ih pod komandu Nedićeve vlade, što je kasnije povukao. Saradnja s Nemcima je evidentna, jer su četnici zarobljene partizane predavali Nemcima, a ovi ih streljali. Indikativna je poruka američkog majora Ferisa, člana Angloameričke vojne misije pri Vrhovnom stabu NOB-a, generalu Donovanu, o čemu je ovaj izvestio predsednika Ruzvelta. U poruci se kaže: „Četnici se nikada nisu efikasno borili, niti su to ikad pokušali. Nemci su im najveći prijatelji i oni ih pomažu u borbi protiv partizana u najvećoj mogućoj meri, a to su radili od samog početka.” Ovaj dokument se svojevremeno nalazio u Vojnom arhivu, a sada je možda sklonjen.

U poruci šefa britanske vojne misije pri Vrhovnom stabu NOB-a brigadnog generala Ficroja Maklejna Čerčilu, emitovanoj na Radio Londonu 1944, ovaj ga obaveštava da se Mihailović okružio zločincima ravnim ustašama i da je time kompromitovao ideju monarhije. Ministru vojnom i komandantu svih četnika đeneralu Draži suđeno je po osnovu komandne odgovornosti, zbog zločina koje je njegova vojska počinila i saradnje s okupatorom.

Što se tiče američkog ordena Draži, svojevremeno je „Politika” objavila tekst o snimanju filma o akciji „Halijard”, u kojoj je reč o spasavanju savezničkih pilota oborenih nad Jugoslavijom. Zanimljive su bile reakcije na ovaj tekst dece dijaspore, gde su neki tvrdili da su im roditelji pričali da su morali da daju novac za lobiranje u američkom Kongresu da Draža dobije odlikovanje. Lobiranje je uobičajena aktivnost u američkom političkom životu. Time su bile naročito pogođene tek pridošle emigrantske porodice bez novca, kojima je zaprećeno da se o tome ne govori, jer će ih u protivnom proterati. Javio se i čitalac iz Londona Miloš, koji kaže da mu je otac bio četnik, da se kasnije razočarao u četništvo i da je, kao i drugi, dao novac za orden Draži. Ovu temu mogli bi da istraže objektivni istoričari i novinari da bi se znala istina.

Svet se nije odrekao antifašizma, bar za sada. On poznaje samo jedan antifašistički pokret – partizanski, ali ne novokomponovani četnički. Stoga Broza treba ostaviti tamo gde je, u Kući cveća, heroje na Kalemegdanu, a spomenik podići mučenicima čija su obešena tela visila na Terazijama 1941, dok je ravnodušno građanstvo, neometano i nimalo neuznemireno prizorom, ispijalo pivo ispred „Kasine”.

Lj. Korać,
Beograd